Може се ко шта и колико спрдати, то је лична ствар тих што се спрдају.
Људски, грађански и професионални став о центру путничког саобраћаја сам изнео јавно, без вређања и прецизно заједно са оним делом својих истомишљеника који су храбри и поносни. Њих је 10-так дошло? Да ли то мења поруку коју су пренели? Не. Да ли ће се мењати фикс идеја из центара политичке моћи? Не. Да ли би ти људи 16.марта 2018. од 18:00-20:00 на Савском тргу то урадили поново очекујући унапред мали одзив? Да!
Чега се толико плаше људи? Где је нестала српска храброст и достојанство са почетка ХХ века због које су Србе и непријатељи ценили? Постоје људи који имају супротно мишљење, али стварно лично супротно мишљење о путничком центру престонице. Дубоко поштовање! Постоје људи који ту тему сматрају неважном по личном мишљењу. Дубоко поштовање! Постоје људи који на садашње ауторитете у Србији гледају малтене као у богове, и који су васпитани у духу некритичког мишљења. Уважавам, прихватам, нећу да вређам. Али шта са онима који препознају растурање интегрисаног центра путничког саобраћаја на садашњем месту као велику штету? Знате ли колико сам млаких, бескичмених, прозирних изговора за неделовање чуо у комуникацији један на један са тим људима, и у јавној комуникацији на друштвеним мрежама? Море!
Везано за ову, и било коју тему коју сматрам важном, а технички сам у могућности да подржим оно што сматрам гласом разума, увек сам и увек ћу јавно иступити на достојанствен и цивилизован начин, ма колико онај ко доноси штетну одлуку био моћан. Не знам да ли ћу штетну одлуку спречити, али мој образ је на сунцу да га сви виде, па ако и треба да одговарам за оно са чим са иступио, нека одговарам за тачно то. У српском друштву је тешка ствар направити текст и мелодију коју ће сви певати у хору, која ће се далеко чути и померати планине. Али много гора и тежа ствар је тај кукавичлук, који не знам ко је када и како раширио у Србији!
Питаћете ме онда што сам у иностранству? Зашто нисам у овом тренутку у Србији и тамо глумим јунака? Неколико година у иностранству је нешто што сам одавно хтео због личног развоја, изазова, жеље да отварам нове светове. То бих једном урадио макар све у Србији било савршено из истих разлога. У Србију се нећу вратити да живим док не завршим оно што сам себи зацртао као мисију у иностранству, али све време само једну домовину имам, тамо где сам одрастао! То је место где треба да оставим свој највреднији траг, највише онога што ћу створити без обзира на потешкоће. И дан данас, помажем у Србији где и колико могу са даљине на местима где препознајем да могу помоћи.
Рекао сам у своје име, никога не терам да буде као ја. Ухватите ме за реч за ово што сам јавно написао, али једно питање за све који ово читају, преиспитајте свој образ, понос, храброст? Умете ли да на неко питање са "да ли" увек дате неки од ова 4 одговора: да, не, не знам или не интересује ме? Да ако кажете да или не останете при истом, или ако се предомислите кажете: погрешио сам када сам рекао то да или не?
