Када се развија градска инфраструктура, јако је важно размишљати о
фазној градњи.
Фазна градња, упрошћено, предтавља тежњу да се новоизграђени део система одмах укључи у постојећу функционалну целину, а у себи садржи надоградиве елементе за следећу фазу. Земља, град, покрајина, џамахирија, округ, област... која одједанпут улаже у нешто, осуђена је на еконмску пропаст. Случај грађења одједанпут могу себи да приуште само најмоћније економије, али чак и код њих се тежи да се то нешто изгради у року од 3-5 година, у врх главе 7-12 година за неке пројекте националног значаја.
На примеру метро-а, то сам већ помињао. Ако не можемо да урадимо метро линију дугу 12км за мање од 8 година, исплативије је градити кроз преметро (трамвајски тунели, који се у каснијим фазама спајају).
Сам Прокоп је 1997. кренуо да се гради као пројекат од националног значаја, и имао је релативно добру динамику за пројекат те величине. Већ је био повезан на двоколосечне железничке пруге, али је у том тренутку био ненаменско улагање, јер: 1) Пруге су већ биле израубоване. Ако се хтело у нешто паметно уложити, уложило би се у то да БГ-СУ буде испод 2 сата, а БГ-НИ испод 3 сата путовања. 2) Санкције су оставиле озбиљан траг. Требало је улагати у инвестиције које брзо враћају новац и опорављају економију, на програме оријентисане на смањење увоза и повећање извоза. 3) Прокоп је након 13 година рада 1984-1997 био очајно интегрисан. Ни једна једина фреквентна линија није стајала непосредно испред самог Прокопа (са оваквим пројектованим параметрима преседања на 40,41,17,18,46,55 су изузетно напорна и дуготрајна за просечног грађанина).4) Заснивати пројекат на исисавању снаге грађевинске оперативе, од самог почетка је било неодрживо. Пројекат је прво стао због бомбардовања, а затим због промене власти 2000. Али једна од много лоших одлука, које су докрајчиле ту власт био је и Прокоп.
Да се вратим на фазну градњу. Сада, када имамо тај скупи бетонски саркофаг, чисто је расипништво што га више од деценију ни за шта не користимо, па макар и као терене за тенис и мали фудбал (карикирано). У перспективи неког одрживог саобраћаја, Београду је потребно неколико железничких станица. У Бечу су то Westbahnhof, Wien HBF, Wien Meidling, Franc Jozef Bahnhof, Pratestern, Florinsdorf, од значајнијих, од чега су прве две најзначајније. Тако и Београд треба да има
1) Београд главну са 10 колосека,
2) Прокоп са 10 колосека,
3) Раковицу са 7 колосека
4) Нови Београд са 7 колосека
+ Источна железничка станица, посматрано у односу на предлог источног крака железничког чвора.
То су главне станице за брзе возове. Даље:
5) Крњачу са 4-5 колосека
6) Земун, оних 10 колосека је потребно ради функционисања техничко-путничке станице
7) Дунав станица, 4 колосека
8 ) Карабурма, Батајница, Железник, Ресник, Сурчин, Врчин, Клење учинити их максимално функционалним за приградски саобраћај.
Треба знати да би око 70% капацитета пруга и око 40% станичних колосека користили градско-приградски возови. Треба имати у виду да регионалну и међуградску железницу тренутно користи тек 8% корисника јавног превоза у даљинском саобраћају, и то углавном 8% најсиромашнијих. Некакав корак напред је у најави, реконструкцијом неких пруга, набавком од 21 воза Стедлера и још додатних 27 дизелмоторних возова, али све је то недовољно да би оправдало градњу огромних колосечних капацитета у станицама у овом тренутку.
А свакако, и много богатији градови попут Беча већ у фази градње пуштају одређене делове своје главне станице у функцију пре завршетка радова.
На Прокопу је требало одавно:
1) Омогућити функционалну двоколосечну пругу у свим правцима. Тога није било 1997-2010, чак 13 година :shok:
2) Имати приградске железнице у интегралном тарифном систему, користити већ постојећи систем колико год је могуће.
3) Спустити једну од тролејбуских линија под одавно изграђен подвожњак са западне стране станице. Тај коридор непосредно уз станицу искористити за неку напреднију верзију аутобуске линије 34 (Браће Јерковић-Аутокоманда-Прокоп-Мостар-Главна железничка) са интервалом не већим од 15 минута, и бар неку линију са Бановог брда са интевалом не већим од 15 минута.
4) Спојити пасарелу код Клиничког са Малешким брдом.
5) Дозволити монтажне привремене објекте, где би обавезно били макар по један: киоск, пекара, локал са брзом храном, кафић, маркет, а остало по потреби, и у складу са заинтересованошћу привредника. (велика је грешка што то не постоји на Новом Београду)
6) Имати неколико возова који нису градско-приградски, а који ипак стају у Прокопу. То би могао бити воз Београд-Букурешт, Суботица-Бар, Суботица-Ниш, и спојити неке од локалних, на пример Нови Сад-Пожаревац и слично. Али све у свему, 4 колосека у Прокопу би у потпуности опслужила све то.
Са овим би се од постојећег добила макар једна функционална целина, колико је то могуће. Да би било исплативо уложити 120.000.000 евра у Прокоп, требало би уложити минимално 300.000.000 у приградске железнице, минимално 2.000.000.000 у републичке железнице, и минимално 25.000.000 у прилазне саобраћајнице, и то у року краћем од 7 година. Важна је напомена да је за Прокоп много важније да има трамвајску везу него метро, и то трамвај на коти ни много вишој, ни много нижој од коте колосека. Прокоп је у најбољем смислу речи "све или ништа". Да би на тој локацији никло 20 пословних солитера са по 3000 радних места, најбржи возови за Загреб и Будимпешту не смеју путовати дуже од 3 сата. И опет ће Нови Београд бити далеко бољи за тако нешто, због бољег прилаза колима, ближи је аеродрому, јефтиније и једноставније направити добру железничку станицу и добру пословну зону.
Сада, када је грабеж наших политичара за грађевинским парцелама већ усмерио новац на Прокоп, и то на непорпуну, незаокружену причу Прокопа, остаје нам само да спасавамо што се спасти може: да шинска веза у СА остане, и да захтевамо решења СА, која удоваљавају захтевима и одрживе мобилности (у еколошком, економском, функционалном, социјалном, просторном, регионалном, енергетском смислу) и просторног планирања по мери човека.