Monodrama – Gradonačelnik u raljama pobesnelih kupača na Adi
July 10th, 2012
Gradonačelnik je često govorio sam sa sobom kada nikog nije bilo u kancelariji – Ljudi su st*** nedisciplinovana i nezahvalna, nikada nisu razumeli vizionare, nisu razumeli da je discpilina pola uspeha, a disciplinovan čovek tačno zna kad, šta i kako radi. Ustaje u 6 ujutru, onda doručkuje, izvršava svoje radne zadatke, zatim malo radi fiskulturu, šeta, druži se i komunicira sa drugim disciplinovanim ljudima, onda nešto čita i ide na spavanje. – gradonačenik bi zastao da otpije malo vode, pošto se zagrcnuo od bajatog peciva koje je doručkovao, i onako, više za sebe dodao – e da, disciplinovanom čoveku, svetlo se gasi u 22 sata, a on još ima pravo na posete rodbine ponedeljkom i četvrtkom, a petkom na tuširanje. Sve bi ja ove lelemude disciplinovao. Pa da vidim da li bi onda neko kenjao monopol ovaj, monopol onaj, koliko je koštao most, pa koliko je koštao most. Koštao je koliko je koštao. Most će tu da stoji bar još 50 godina, a oni će ga otplaćivati samo 25.
Ej pa već njihovi unuci će isplatiti poslednje rate za onolku pilončinu.
Nezahvalinici, mislim, svestan sam ja da je moja vizija trenutno neostvariva, svi ti moljci što su kao pametni, kvaziintelektualci traže rezultate, te Prohibicija je diktatura koja nije dala rezultate, te nasilje na ulici je u porastu, odleteo u vazduh auto pored vrtića u po bela dana, te se navijači tukli pa ubili nekog klinca u po bela dana kod Sava centra, te opet digli nekog u vazduh, te šoferi GSP-a tukli nekog klinca što ih druka.
Jeste! Istina je!
Možda prohibicija nije dala nekog rezultata, ali to je zato što se ne poštuje. Nemam dovoljno policije, komunalne policije, a možda ovom mom gradu fali i neki odred privatnih batinaša, neka partijska policija, što da, ne. Da vidiš kako bi svi bili mirni kao bubice kada bi ulicom išao jedan odred opasnih likova obučenih u crno sa bejzbolkama u rukama da bije onu kurčevitu decu što loču po parkovima meni u inat, ili one što se kupaju u Adi kad malo za’ladi.
Suviše sam mekan ja, to je moj problem. Mekan i dobar, a ljudi su nezahvalni.
Evo, jesam li raselio onu ciganiju kod Miškovog Belvila? Jesam. I je l’ mi neko rekao hvala? Nije.
A o svemu sam vodio računa, raselio sam ih u one fine lepe kontejnere sa strujom i vodom. Molim lepo, da nisam ovako bogat, i ja bih sebi nabavio jedan takav fin kontejnerčić da živim negde na obroncima Resnika. Šuma, njiva, čist vazduh, mir, šta drugo čovek može da poželi od života. Dobro, možda nije baš neki mir, domoroci su malo nervozni zbog te migracije, ali i to će da legne, na kraju krajeva, ako Miško odluči da zida nešto u Resniku, pa prebacićemo te kontejnere sve sa onim ciganima negde drugde, i mirna Bačka, ili, koja je već regija u Resniku, je*** li ga.
Ništa nije uklesano u kamenu.
Popustili su mi živci, ja sam bre čovek emotivac, a sad bre moram mnogo da balansiram, a oni, licemeri, te ljudska prava, te Cigani, te pederi, ma za sledeće izbore ima da napravim slogan “Na kom biračkom mestu dobijem najmanje glasova tu ću da preselim sve beogradske cigane, a na sledećem biračkom mestu sa najmanje glasova pravim gej paradu”, i to dve nedelje ima da traje gej parada. Na ulici ima Madona da im trešti pola meseca. Pa da vidim da li će onda da se bave BusPlusom, ili policijskim časom na Adi.
Znam ja te “intelektualce” što su u fazonu “ko je dobio BusPlus i kako?”, boli njih realno što moraju da plaćaju kartu, što ne mogu više da se švercuju u prevozu, a ne što ne znaju ko je i pod kojim uslovima dobio 10% profita od javnog prevoza u Beogradu. Niko od njih ne pita koliko mene košta auto i gorivo, koliko je registracija i ostale dažbine. Ništa nema džabe, ne znaju oni kako je krvav preduzetnički hleb, nego prevoz ovo, prevoz ono, izgoreli autobusi, tramvaji, sumnjivi tenderi, neće da ulaze na vrata na koja im kažem da ulaze. Ma bre ima da propišem kako će i taksijem da se voze. Ima putnici da ulaze na prednja vrata, tokom vožnje se prebacuju pozadi, a izlaze kroz gepek ili šiber. Ko ne poštuje takav red plaća kaznu u visini jedne plate . . u visini jedne moje plate.
Disciplinovaću ja ovu bandu neradničku, lako je njima da sede gledaju History, a da seru kako ja zaglupljujem Srbiju Velikim Bratom, Svadbom, menjanjem žene, Farmom, Parovima, Grandom, ne pita se niko od njih koliko je meni bilo teško da otvorim firmu koja će da se bavi proizvodnjom takvog programa? Ne razumeju preduzetnički duh, tržite, nego kukaju, kukaju i samo kukaju, te negativna selekcija, te zaglupljivanje, te monopoli, diktatura, tajkuni, pljačka. Ja da se stvarno pitam, meni bi na prijemnom ispitu za Fiozofski bila Soraja, Karleuša je bre mejnstrim za njih.
Ma, neka, samo polako, samo neka seru oni za Adu, kao rak kože, Nada Macura, pa to nikad nije bilo ovako, nije to moje privatno jezero pa da zabranim ljudima da se kupaju u njemu, ma ne da je moje, nego ima da zabranim pogled na vodu, i uopšte ulazak u jezero, i u reke, ako mi se tako bude htelo.
Nego, mekan sam ja, da vidiš kad počnem da gasim struju u 22 časa, pa zabranim posete i šetnje ulicom u periodu kada su pojačane kriminalne aktivnosti, a to je noću, a struje nema. Pa kad krenu da pišu ona svoja sranja ko Maksim Gorki, pod svećom na papiru, pa ujutru kad dođe struja, ako im je dam, ako budu dobri, da prekucavaju to na one svoj usrane blogove protiv mene.
Eh kad se samo setim pre par godina, kako je to sve bilo lakše dok se nisu pojavili Fejsbuk, Tviter, blogovi i ta govna. Dobar dan – Dobar dan – Zašto ste kenjali o tome kako sam u vreme Koštunice imao firmu sa njegovim šefom za medije? – Pa mi se izvinjavamo – e pa možete da se izvinjavate do sutra, ali Telenorovu i Maksijevu reklamu ćete da dobijete tek za šest meseci, ako preživite toliko bez tog prihoda od njih, pa sledeći put neka vaši novinari vode računa o čemu pišu. I doviđenja . .
Ej hešteg #Đitler na Tviteru? Zašto? Samo zato što uvodim red u ovaj grad, što sam zabranio prodaju alkohola noću i kupanje u Adi posle 19 časova, i zato što sam im odredio kuda će da ulaze u autobus, i što sa Srđanom imam taj monopol u medijskom oglašavanju, i zato što sam isekao onih tristotinak platana a da nikog nisam pitao, i rekao da pederi mogu da se pederišu u svoja četri zida, a da na ulici moraju da se ponašaju kao da su hetero, i što sam raselio bez pitanja onu ciganiju negde u šumu gde ih love nacisti, pa kako će da me zovu kad odredim da stanovnici svake gradske zone moraju da nose traku određene boje oko ruke, i kad sad izbacim Srđana iz priče kad se obračunam sa Tadićem . . a The Most što sam im sazidao, što sam onolke kredite morao da podignem pa sad svi mogu da se ponose mojim Pilonom?
To ništa? I gde je sad ova sekretarica?
Miro, Miro, donesite mi, je l’ ostalo još one sveže krvi u frižideru, ne mogu više ovo pecivo da doručkujem, suvo mi je mnogo, udaviću se . . i vidi koja je procedura da se zabrani rad pekarama, može neko da se uguši ako mu zapadne žu-žu u dušnik . .
