Међутим, ниједна политика не може да надокнади неквалитетну културу нити да омогући фантазију 20. века о непостојању последица за саможиво понашање.
Imamo skalu sa 200 podeoka. Na jednoj strani je individualizam koji ide od 1 do 00, na drugoj strani je kolektivizam koji ide od 1 do 100. Zdrava priča je, kao i uvek, kao i kod debate kapitalizam-socijalizam, u balansiranju između ta dva ekstrema.
Propagatori ekstremnog individualizma i samoživosti su zapad i kapitalisti. Oni su ti koji tovare ljude pričama i sadržajima o jurenju karijere, profita, materijalnog i sitnih, plitkih užitaka. S druge strane imamo propagatore ekstremnog kolektivizma i odricanja, a to su istočnjaci i/ili komunisti. Oni su ti koji tovare svoje nacije pričama i sadržajima o odricanju, o trpljenju, o žrtvovanju, o poslušnosti i o tripovanju da ''ako se ja najedem dovoljno g...na za svog života, moja deca će možda živeti u blagostanju''.
Ja, kao i u 99% stvari u životu, biram da budem između te dve krajnosti. To jest, da za neke stvari budem izrazizi individualac, a za neke druge izrazito podržim kolektiv.
Možda je to što sam imao sreću da se rodim u podneblju koje je uvek bilo između više svetova i načina života (što je donelo mnoga zla ovde, ali i mnoga dobra), pa sam iskusio i jedno i drugo. Sigurno ima toga. Ali ima i toga da sam se malo obrazovao, vaspitao i informisao. Te sam doneo zaključak da ništa ne valja kada se otera u ekstrem. Problem je samo što je svet i dalje pun ljudi koji su većinski na jednom, zapadnjačkom individualstičkom ekstremu, ili na drugom, istočnjačkom kolektivističkom. A u sredini malo. E dok se to ne reši i ne izjednači, nema ljudskoj rasi napretka.
То свакако не мења чињеницу да у земљама попут Јапана и европских мора доћи до промене односа према прокреацији да би се избегао апсолутни друштвени и економски колапс.
A jel možemo mi da sačekamo da se taj Japan sa 125 miliona ljudi na 370.000 km2 smanji na 100 miliona, pa da onda počnemo da brinemo o tome? Pitam zato što priče o demografskom ponoru i samim tim ekonomskoj propasti Japana se vrte bar 20 godina. I isto kao i propast EU, nikako da se dese.
Da se demografija ne ogleda samo u veličini populacije već i strukturi, to znam. Ali zaista ne mogu da se složim sa konstatacijama da je loš izgled piramide automatski dokaz da nekoj zemlji preti krah i da je jedini način da se to reši - štancovanje dece. Pogotovu ne ako se radi o zemlji koja je već prenaseljena. Da, loša struktura piramide pravi probleme. Ali pravi ih nekontrolisano množenje, pogotovu ako se radi o zemljama koje nemaju beskrajna prostranstva.
Japansku demografiju mnogo više uništavaju sami Japanci. Zato što im žene imaju nenormalna očekivanja, a muškarci im postaju simpovi i inceli, koji se radije zatvaraju u kaveze od stanova i rone u virtuelne stvarnosti i perverzije, umesto da interreaguju sa realnim svetom. I umesto da probaju sa olade sebi pritisak i stres time što će prestati da doživljaju posao kao smisao života, i povećati ljudski aspekt u svemu, oni ljudske poslove menjaju robotskim. Opsednutost poslom ostaje ista. A usamljenost i mentalni problemi rastu. Japan je zapravo predskazanje šta čeka ostatak sveta ako se nastavi u tom smeru kresanja ljudskog faktora u društvu i pravljenja smisla života od karijere.
Јахаће нас бар још 10-20 година док не крену да одумиру а до тад ће се грчевито државти фотеља где год могу.
A onda će ih zameniti Zoomeri koji će 2/3 dana provoditi na poslu jureći sreću na mestima i u delima gde je ne mogu naći (kao što je juri Edward Norton u Fight Clubu), a ostalo malo slobodnog vremena trošiće bežeći u virtuelne svetove. I živeće u kavezima od stanova i misliće da je to kul i trendi. Sa sve digitalnim satovima, jer na onima sa kazaljkama neće umeti da očitaju vreme. I koristiće proizvode koji su stvoreni u fabrikama koje su nekad bile vlažan san NASAe i naučna fantastika a danas ni uz sve tehnologije i znanja ne mogu da potraju ni 5 godina. A ekonomiju će im diktirati psihopate i asocijalci poput Maska, Zakerberga, Škrelija, Holmsove i sličnih.
