Zar moramo svi da budemo hriscani da bi bili Srbi?
МОРА - само да се умре. Више ништа не мора.
Обично ово питање алудира на кратки отговор, који ће даље отсећи саговорника или му дати шансу да преживи "сито и решето" мој или не мој.
Ово питање је комлпесно и много слојно, јер се у термин "Србин" данас подразумева много шта.
Ја не ммогу да обухватим у оквако малом оквиру све, али могу да оценим три појма "Србин". Радли лакоће усвајања, поделићу их по појавиљвања на историјској позорници. Кренуо бих од мајмлађег ка најстаријем
1. Србин као нација тј националност. Нација је релативно модеран појам а подразумева (у западној интерпретацији) неки временски и географски оивичен простор и у њему све људе који припадају тој нацији. У најгрђем могућем тумачењу држављанин нее савремене државе је и припадник те нације. Јасно, да данас услови припадности никако нису везнани за конфесију. Исто тако, могуће је припадати одједном двема (или више) нацијама, и за то је потребно испунити некакве услове, који се разликују од земље до земље, и који практично никад као услов немају припадност религији. Одмах да напоменем, да у источној варијанти тумачења, нација није строго везана за географске границе, и обично има шири контекст. Овај контекст неретко се меша са појмом народ, па бих одмах кренуо да опишем тај вид:
2. Србин као народ. Народ као скуп људи који има блиске крвне везе, који се народио у неком пространству, који говори истим језиком (на старословенском језик=народ).
3. Србин као концепт. Србин као припадник Народа са великим "Н" где случај под 2 излази исз својих оквира, кад други људи прилазе основном народу јер их повезује исти културни код, идеја (као правило вера или религија).
Мислим да је јасно, да у случају по 1. бити Србин уопште не захтева припадност хришћанској вери.
Случај под 2. је знатно сложенији, јер крвне везе, овичаји често могу да захтевају некакво испуњавање форме, али строго говорећи, испуњвање форме, макар и религиозне споља, уопште не мора да значи религиознист. Шта више, на нашем несрећном примеру, са босанским муслиманима и хрватима, видимо како променом религије, народ се дроби на фракције. Тако да, могуће је дговорити и са да и са не.
Случај под 3, конкретно за српски народ, може се једнзначно рећи, да није могуће, јер српски народ, у суштини и непостоји као такав на историјској сцени до Светога Саве. До њега, историја српског народа је обавијена елом тајне и лишена је славе. Срби постају, настају тек са потпуним оправослављењем, када настаје и држава, и црква која обједињује људе. Треба рећи, да није у питању идеологија, јер као што пракса показује, све идеологије пре или касније губе на својој атрактивности, а вера преживљава векове.
Progon bogumila u Raškoj
Bogumili su ubijani, spaljivani na lomači, stavljani na muke, kažnjavani najsurovijim kaznama, sečeni su im jezici, odsecani su im delovi tela, žigosani su po licima i surovo progonjeni, imanja su im paljena ili oduzimana.
Ох ти богумили...
Ето, видим да читаш, претпостављам да је и критичко размишљање развијено.
Ево још једног текста:
Пише: Александар Ћеклић ...
www.geopolitikamagazin.com
Питања, за логичко расуђивање:
1. Да ли постоји иједна хришћанска деноминација, која се историјски појавила а да је потпуно нестала а да није прешла у другу форму - осим богумила?
2. Откуда таква "популарност" и брзо ширење, у време када није постојала масовна информација?
3. Због чега постоји историјски јаз од више од 300 година који описује догађаје а да за то не постоје материјални докази?
Cotra upravo pišem o tome i sam!
Odgovor Prletu: Samo se malo nije osvrtao na genocid prema Bogumilima.
U "Žitiju Svetog Simeona", Sveti Sava piše o bogumilima kao o "vukovima u ovčijem runu". Smatrao je da je njihovo učenje štetno za duhovni i politički poredak. Njegov cilj je bio da očisti narod od "krivoverja" i da učvrsti pravoslavnu veru kao jedinu prihvaćenu.
Sveti Sava je učestvovao u kreiranju pravnog sistema Srbije, uključujući "Zakonopravilo", prvi srpski zakonik. Ovo delo je bilo zasnovano na vizantijskim pravnim tekstovima i jasno je osuđivalo jeresi, uključujući bogumilstvo. Takav zakonodavni okvir je olakšao progon bogumila.
Bogumilstvo je odbacivalo je crkvenu hijerarhiju, sakramente i zemaljsku vlast, što je bilo neprihvatljivo za tadašnju državu. Sveti Sava je, zajedno sa svojim ocem Stefanom Nemanjom, podržavao progon bogumila kako bi očuvao stabilnost države i uspostavio pravoslavlje kao osnovu nacionalnog identiteta.
Bogumili su proterivani iz Raške, a neki su se preselili u Bosnu, gde su našli utočište i nastavili svoje delovanje vekovima.
Što najgore, sve najhrišćanske su upravo Bogumili propovedali i to je trebalo da se zatre, prevede u praboslavlje/katoličanstvo protera, pobije.
У човечијој је природи да врло лако прима информацију која је везана за бол, отуда и ове приче о ужасној судби кажњених богуила посебно емотивним људима дају печат у души. Ипак, у питању је само једна у низу од манипулација лукавих латина како би се добили свога циља - а то је управљање нашим простором. Прочитајте горњи линк, ако ништа друго, постоји аутор, а не ове приче којима се не зна ни почетак ни крај.