Први крст на будућем Црвеном крсту подигао је, о свом трошку, Глигорије Возаревић, познати књижар и један од највећих српских просветитеља
Престижни београдски крај, познат као Црвени крст, био је, све до Првог светског рата, велико кукурузиште, а делимично, на јужној страни, и богат пашњак, на који су млекари, уз одређену надокнаду варошкој управи, изгонили стоку на испашу.
Већ средином деветнаестог века у кукурузишту је стајао високи дрвени крст, у подножју снажно ојачан с три трупца.
Почетком двадесетог века, када су направљени и усвојени планови урбанизације пустара изнад Славије, општинска власт је дрвени крст, озбиљно начет зубом времена, заменила крстом од скупог црвеног мермера, и по њему је, убрзо, цео крај добио назив.
Први крст на будућем Црвеном крсту подигао је, о свом трошку, Глигорије Возаревић, познати књижар и један од највећих српских просветитеља.
Његова лепо уређена и богата књижара и читаоници, "благодет за умне и дангуба за неумне", како се говорило, налазила се у близини Саборне цркве, у једном од тада најпрометнијих делова центра града.
Ту је отворена и прва апотека, ту се продавала најквалитетнија свила, ту је имао своју продавницу чувени бакалин Хаџи Димитрије Роша, ту су становали богати трговци, а ту је радило и неколико отмених кафана с белим столњацима, карафиндлима на столовима и писаним јеловницима и винским картама, за оно време необичних и по изгледу, и по опхођењу конобара, и по европским гастрономским понудама.
У једној од скрајнутих уличица, негде на углу потоње Спасићеве и Цара Лазара, треперили су црвени фењери више скупих јавних кућа за пробрану клијентелу, с париским ентеријерима и дамама углавном из иностранства.
У књижари и читаоници Глигорија Возаревића могле су се купити или прочитати књиге најпопуларнијих српских писаца Милована Видаковића "Велимир и Босиљка", "Весели двори Иве Загорца", "Усамљени јуноша", "Касија Царица" и "Српкиња у Енглеској" и Доситеја Обрадовића "Совјети здравог разума" и "Басне", али и "Геновева", "Хроми Даба", "Војвода Балтазар" и друга преведена дела.
Стални посетиоци књижаре и читаонице били су, уз младе школоване људе, и имућни житељи Зерека, попут Анастаса Павловића, Николе Џанге, Моше Мевораха, Николе Кикија, браће Шонда и осталих пионира српског грађанског друштва.
Схвативши да и у унутрашњости земље има заинтересованих за читање, Глигорије Возаревић је оформио и прву аквизитерску службу, коју је успешно водио неки "слепи Ђура", говорећи да књига мора да иде у народ и тамо где једва стижу воловска кола, како би се Србија што брже "воздигла" и духовно, а не само економски.
Средином четрдесетих година деветнаестог века у Београду је, управо на таласу снажног просветитељства, почело интензивно трагање за тачним местом на коме су спаљене мошти Светог Саве, уз нескривене жеље да се оно, иако су Србијом још владали Турци, достојно и видно обележи.
Основни и поуздан податак, да је Синан-паша издао наредбу да се Свети Сава спали на Врачару, није казивао много; а и допунски податак, да је Свети Сава спаљен на некој од врачарских узвишица, само је увећавао тајну.
Међу онима који су трагали за местом злочина Синан-паше био је и Глигорије Возаревић, који је, захваљујући знатним новчаним улагањима и добрим везама "на страни", прибавио обимну грађу о овом нечувеном чину одмазде над духовним наслеђем једног народа, укључујући и преписе неких цариградских докумената.
Као могућа места спаљивања моштију Светог Саве најчешће су, уз половичну аргументацију и уобичајена груба оспоравања у свим српским спорењима, помињани Савинац и старо ташмајданско гробље.
Најревноснији истраживач Глигорије Возаревић тврдио је, међутим, да је Свети Сава спаљен далеко од вароши, у кукурузишту и на пашњацима млекаџија, и управо тамо је, уз подршку Кнежеве канцеларије и прећутну сагласност турске администрације, поставио дрвени крст, као споменик посвећен том догађају.
Крајем деветнаестог и почетком двадесетог века мало ко од Београђана веровао је да су мошти Светог Саве спаљене баш код дрвеног крста, али је то обележје, преживевши неколико деценија у пустари, постало, само по себи, историјска вредност и поштовања достојна варошка знамен.
Замењујући натрули дрвени крст, општинска власт је новопостављено мермерно обележје званично назвала "Возаровићев крст", у намери да се одужи Глигорију Возаревићу за све што је чинио и учинио за Београд, али се тај назив одржао само неколико година.
Дајући "Возаревићевом крсту" ново име "Црвени крст", Београђани су, уочи Првог светског рата, одредили и трајно име будућег атрактивног дела престонице.
Миленко Вучетић
