Zanimljivosti BG : podaci,mesta,događaji,.....

[bigvlada]

Beograd kakav malo poznajemo: Gradski grb
Obeležje prestonice u obliku štita

Autor: B. Cvejić

Grad Beograd je grb, koji je danas zvaničan, dobio putem konkursa još 1931. godine. Utvrđivanje beogradskog grba inicirao je tadašnji predsednik opštine grada Beograda Milan Nešić.


Stručni odbor sastavljen od vrhunskih umetnika, univerzitetskih profesora i heraldičara doneo je određene zaključke, odnosno odredio odlike koje bi grb trebalo da poseduje. Zaključeno je, naime, da „grb grada Beograda mora imati oblik štita, koji se u dnu završava lakim šiljkom“. Drugo, kao elementi grba navedene su nacionalne boje, reke kao simbol grada, rimska lađa trirem kao simbol starine, kao i bele zidine s otvorenom kapijom. Takođe, u ovom zaključku pominje se i da je zemljište, koje treba da se nalazi u klinu grba, simbol krvi, večnog stradanja i patnje grada, pa zato mora biti crvene boje. Reke i zidine bele su boje, a nebo plave kao simbol nade i vere u bolju budućnost.

Na konkurs raspisan prema pomenutim pravilima stiglo je 56 skica, od kojih je u uži izbor uvršćeno 20. Prvu nagradu osvojio je beogradski slikar Đorđe AndrejevićKun, čija je skica i prihvaćena za zvanični grb grada. Utvrđivanje grba podrazumevao je studiozan rad sa najboljim poznavaocima i stručnjacima, a problem je izučen sa istorijskog, heraldičkog i sa umetničko-estetskog stanovišta. Međutim, početak rata doprineo je da se čitava ova ideja zaboravi.

Postoje i pretpostavke da je autor skice grba, pred kraj svog života, izvršio neke izmene. Ovu pretpostavku demantovala je njegova ćerka Mira Kun, u pismu predsedniku Skupštine grada 1990. godine koje je objavljeno u listu „Politika“. Međutim, u različitim statutima grada, koji su donošeni u godinama nakon Drugog svetskog rata, pominje se ideja da grad ima svoje obeležje. U nekima se navodi da poseduje svoj grb, dok u drugima piše da grad ima gradski amblem, pojam koji ne odgovara pravoj suštini pojma grb. Ipak, tih godina zvaničan grb nije bio utvrđen.

Ideja o utvrđivanju grba ponovo je pokrenuta tek 1990. godine, kada je održana tribina povodom toga u Biblioteci grada. Naredne godine obavljen je i razgovor o grbu u Skupštini grada, nakon čega je za zvaničan grb grada Beograda utvrđen upravo onaj Kunov iz 1931. godine. Tom prilikom izvršene su i određene promene na grbu, koje teško mogu i da se primete. Naime, prema utvrđenim pravilima na grbu treba da se nalazi rimski brod trirem, brod sa tri reda vesala. Na crtežu su, međutim, vesla bila u dva reda, tako da je izvršena korekcija kako bi se ispoštovalo dato pravilo.

Grb iz 1931. godine i danas je zvanično obeležje grada. Koristi se u tri oblika - kao osnovni, srednji i veliki grb, a njegova upotreba regulisana je odlukom Skupštine grada. Zastavu grada predstavlja grb bez štita, koji ispunjava čitavo polje zastave.

Izvor: Danas
http://www.danas.rs/vesti/srbija/beograd/obelezje_prestonice_u_obliku_stita.39.html?news_id=143565

 

[relja]

Mogao bih se zakleti da je taj grb korišćen i pre 1990.

Čak, mislim da je u onoj epizodi "Otpisanih" kada oslobađaju "drugaricu mamu" iz bolnice (verzija u boji), iznad kapije stoji jedan ovakav grb.

 

[vrachar]

Meni je taj grb uvek delovao nekako kicasto.

 

[Ambassador]

Da nije možda bio ovaj grb?

Ili ovaj?

Drugi je korišćen u vreme SFRJ, ne znam za prvi..

I čudi me da drugi nisu spomenuli, odnosno stavili sliku, on je meni mnogo lepši od ovog sada.. Do skora je stajao na zidu, mislim, Privredne komore Beograda kod Londona.. Tamo je mnogo lepše stajao, nego ovaj novi, jer je bio malko pomeren od centra teksta, dal u levo ili desno, verovatno na zlatni presek, a ovaj su sad stavili po sred, i onako je bljakičasto..

edit: Našao na google cached.
Prvi: Grb Beograda iz albuma "Grbovi Jugoslavije" - Izdavač "Kava Hag d.d.", Zagreb, 1939.
Drugi: Stilizacija grba Beograda, korišćena kao grb do 1991. godine.

Nekadašnji grbovi Beograda i njegove varijante

Album za markice "Grbovi Jugoslavije" (Izdavač "Kava Hag d.d.", Zagreb, 1939.) ilustruje grb Beograda ne uzimajući u obzir oblik štita koji je pominjan u prvom zaključku opštinskog odbora iz 1931. godine.

Bivši amblem (do 1991. godine) imao je isti motiv kao sadašnji, ali sa crno-belom stilizacijom poput logoa.

http://74.125.95.104/search?q=cache...ada&hl=en&ct=clnk&cd=8&gl=us&client=firefox-a

 

[Goldstein]

Prvi poznati grb Beograda iz 1687. godine prikazan u Valvazarovom kodeksu "Opus Insignium Armorumque Regum et Regnorum":

 

[Ambassador]

Hmmm.. A to je sad grb Starog grada?

 

[relja]

Sada dresovi Zvezde, identični dresovima predratnog SK Jugoslavija, imaju više smisla...

 

[Goldstein]

Kroz naselje kod Novog groblja sa Ljubomirom Vračarevićem
Poslednja oaza slavujevog poja

Vekovima, već, majstori borilačkih veština svoje znanje prenose sa kolena na koleno. Za “centre moći” u kojima vežbaju, ali i podučavaju, obično biraju neko mirno i spokojno mesto, kakvo u Beogradu, osim u blizini groblja, teško može da se nađe. Kroz ulice ispod Novog groblja, u kojima tišinu poremeti tek poneki zalutali automobil, reportere “Blica” proveo je Ljubomir Vračarević, majstor nekoliko borilačkih veština i osnivač realnog aikidoa.
Gotovo da nije moguće govoriti o borilačkim veštinama u Beogradu, a pritom ne pomenuti Ljubomira Vračarevića. Činjenica da je osmnislio realni aikido i registrovao ga kao srpsku borilačku veštinu, kao i crni pojas deseti dan u njoj uz osmi u đijuđicu i aikijuđicu i prvi u džudou, odavno su od njega napravili instituciju. Kroz njegov Centar realnog aikidoa je, kako kaže, u poslednjoj deceniji prošlo desetak hiljada ljudi i upravo odatle, iz Ulice slavujev venac, smo i krenuli u šetnju. Sa padina Zvezdare se kroz nju, još do pre pola veka, spuštao potok. Bio je to Slavujev potok, jedna od bezbrojnih reka koje su nestale ispod beogradskog asfalta.
- Tačno ovde ispred Filjale svetskog centra realnog aikidoa, rečica je skretala ka Ruzveltovoj ulici. Tad je u ovom kraju bilo mnogo više zelenila i i sećam se da su po celu noć pevali slavuji. Zbog toga je ova ulica i nazvana Slavujev venac. Poneki se još zadržao na groblju, ali pogledajte gore! Posekli su drveće da bi se sa ulice video spomenik. Svađao sam se zbog toga sa “Zelenilom”, ali ništa nije vredelo – pokazuje Ljubomir Vračarević na jednu nadgrobnu ploču koji viri iza zidina groblja.
Pesma slavuja još ponekad iznenadi stanare ovog kraja. Ali, kako kaže tvorac realnog aikidoa, mnogo češće ih “isprerpadaju” fluorescentni “kosturovi” koji šetaju oko groblja.
- Ima gore jedna ulica, Jenkova, iz koje oni stalno izviru, posebno leti. Valjda tu stanuju. Sreo sam ih nekoliko puta. Jednom je bilo kad sam ostavio prijatelja da me čeka ispred Centra u kolima. Dvojica obučena u crna odela sa rebrima koja sijaju su se zaustavila baš pored njega. Valjda ga nisu primetili. Ćutao je dok me nije ugledao, a onda je naglo otvorio vrata kola. Kad su krenuli da beže! Jedan je potrčao niz ulicu, a drugi je preko ograde pobegao na groblje – priča Ljuba.
Iako ti susreti nikome nisu prijatni, kako kaže, mnogo veći problem ovog kraja su brojni narkomani.
- Znam bar šest momaka koji su nestali u poslednjih nekoliko godina. Kad sam napravio ovaj centar, okupio sam njih 20-tak i ponudio im prostor u kojem mogu lepo da provedu vreme. Obećao sam im da ću napraviti od njih majstore, ali i ljude. Ništa nisu trebali da platem, pa je ipak samo jedan prihvatio ponudu – priča “Blicov” domaćin.
Da li zbog komšija koji zastajkuju i čavrljaju na sred ulice ili zbog cveća u dvorištima prizemnih kuća, tek, ovaj kraj deluje prilično pitomo. Sa “čuvarem” lokalnih tračeva koji svako jutro komšijama donosi novine, bakalnicom u koju može da se uđe i kad gazde nema i klincima koji za sladoled “kradu” ruže iz komšijskih dvorišta nimalo ne liči na centar grada. Najstariji Beograđani ga pamte po “smokvama s mora i grožđem od Mostara”, kojih naravno više nema, ali mušule još mogu da se dohvate preko ograde ponekog dvorišta. Tako da se nismo iznenadili ni na kraju, kad smo stigli do “Basriona 2”, konobe u kojoj uz zubatac, oradu, hobotnicu, sir iz ulja i bezbroj vina nedostaje smo šum mora.

---

Poreklo imena
Deo Zvezdare koji se prostire od Novog groblja do Gradske bolnice naziva se Bulbuder što je ostalo iz vremena kad je ovim krajem prolazio Bulbuderski ili Slavujev potok. Naziv je dobio od reči bulbul što na turskom znači slavuj, a u vreme austrijske okupacije ovaj kraj je za Beograđane bio ono što je danas Topčider.

Groblje i muzej
Novo groblje je nastalo 1886. godine, kao treće groblje u Beogradu za sahrane po hrišćanskim običajima. Na njemu se nalazi 900 skulpturalnih spomenika koje je napravilo oko 80 istaknutih umetnika. Prvi memorijalni spomenik na njemu je Srpska kosturnica izgrađena 1907. godine, a jedan od najznačajnijih ženska figura na grobu Sime Matavulja iz 1910. godine. Novo groblje ima i dve zasebne celine, groblje boraca NOR-a izgrađeno 1959. godine i Aleja zaslužnih građana. Za malo više od četiri decenije u njoj su sahranjeni Ivo Andrić, vojvoda Uzun Mirko Apostolović, Stanislav Binički, Veljko Vlahović, Ilija Garašanin, Aleksandar Deroko, Zoran Đinđić, Paja Jovanović, Đura Jakšić...

Neke od reka ispod asfalta
Današnjom Nemanjinom ulicom nekada je tekao Vračarski potok koji se često izlivao na prostoru Železničke stanice praveći poznatu Baru Veneciju. Mokroluški potok, ostao je ispod istoimenog bulevara i autoputa Beograd Niš. Ispod Cvijićeve ulice je nestalo jezero, a Manastirski, Žarkovački i Višnjički potoka kao i Ostružnička reka i rečice Galovica i Petrac smeštene su u melioracione kolektore.Od 12 živih vodotokova koji su se ulivali u Makiško polje devet je sprovedeno u Savu, a u Mirijevu od 16 izvora nijedan nije sačuvan.

---

Izvor: Blic
Link: http://www.blic.co.yu/beograd.php?id=63706

 

[Milance]

Tajms: Beograd nudi najbolji provod

Srbija je "neotkriveni dragulj istočne Evrope", a Beograd, sa izvanrednim barovima i klubovima, prvoklasnim restoranima i bogatom istorijom, nova evropska "kul" prestonica, piše britanski "Tajms".

U reportaži ovog lista ističe se bogatstvo doline Dunava, u kojoj se uzgaja "izuzetno ukusno organsko povrće", a u turističkoj ponudi posebno mesto zauzimaju novosadski festival "Egzit", tradicionalna i romska muzika, planine, manastiri, vina.

Prestonica Srbije, navodi se u "Tajmsu", predstavlja "dobrodošlu promenu u odnosu na drevne fasade preterano ulepšanih starih gradova Evrope", a kao naročito lepe građevine ističu se Hram svetog Save, Narodno pozorište, Stari dvor, Narodni muzej, Kapetan Mišino zdanje i Hotel Moskva.

Posebno mesto u reportaži posvećeno je lepoti Kalemegdanske tvrđave i prelepom parku i pogledu na ušće Save u Dunav.

"Tajms" kao "dobru vest za turiste" navodi i činjenicu da su cene u Beogradu "neverovatno niske za britanske standarde".

List ističe da je originalan i bogat noćni život Beograda, ipak, ono što prestonicu Srbije i dalje najviše preporučuje turistima.

Beograd je, piše britanski dnevnik, postao poznat po organizovanju zabava i za vreme bombardovanja, a sada su posetiocima na raspolaganju mnogobrojni klubovi i barovi kako na otvorenom, tako i u tzv. "andergraund" ili "tajnim" prostorima.

"Tajms" ističe da su stanovnici Beograda izuzetno gostoljubivi i da se, i pored izraženih ekonomskih poteškoća, žale samo na to što još ispaštaju iako su dosta pretrpeli za vreme Miloševića. List podseća da je za državljane Srbije ulazak u države EU još uvek ograničen viznim režimom.

Zato je, preporučuje "Tajms", najbolje ne upuštati se u razgovore o politici jer, "mnogi krive Zapad za događaje iz 1999. godine, ali su posetioci uvek dobrodošli".

Izvor: B92
Link: http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2008&mm=11&nav_id=327239

 

[Goldstein]

Beograd kakav malo poznajemo: Zgrada u Svetozara Markovića 72
Prvi dom za nezbrinutu decu u prestonici

Autor: Bojan Cvejić

Zgrada u ulici Svetozara Markovića broj 72 poznata je kao spomenik kulture pod nazivom Dom sirotne dece, pošto je u njoj osnovan prvi dom za nezbrinutu decu u Beogradu. Prema podacima Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, dom je podignut između 1887. i 1892. godine, dobrovoljnim prilozima građana.
Dom je osnovalo Društvo za potpomaganje i vaspitanje sirotne i napuštene dece, prema projektu bečkog arhitekte Antona Haderera. Dugo se pisalo o tome kako je Dom sirotne dece delo nepoznatog projektanta, ali kasnije je ustanovljeno ime ovog arhitekte. Smatra se da je Haderer bio privatni arhitekta i preduzimač, kao i da je kraće vreme radio u Ministarstvu građevina. Projekat ovog doma je, inače, za sada jedini poznat rad ovog autora.Društvo za potpomaganje i vaspitanje sirotne i napuštene dece osnovano je 1879. godine, a prvobitno su deca boravila i školovala se u manastiru Rakovica. Nekoliko godina kasnije, Društvo je od vlasti dobilo plac za izgradnju doma na Zapadnom Vračaru. Ovo zemljište nalazilo se na kraju tadašnje Sarajevske ulice, koja danas nosi naziv Svetozara Markovića. Svečanosti podizanja kamena temeljca prisustvovale su mnoge ugledne ličnosti, a tom prilikom nastupilo je i pevačko društvo „Kornelije“. Kamen temeljac položio je kralj Milan, u koji je uzidana i spomenica sa potpisima članova Društva i predsednika Opštine. Kralj je tada u prilog Društvu dao šest hiljada dinara. Deca su se već1887. godine uselila u dom, iza kojeg je bila i uređena bašta. U dom su primana deca starosti od pet godina i do svoje sedme godine išla su u zabavište. Osnovna nastava, takođe, bila je organizovana u domu, a pitomci su izlazili onda kada su bili osposobljeni za samostalan život. O zdravlju dece u domu brinuli su se i poznati lekari, kao što su Jovan JovanovićZmaj, Franja Ribnikar i Darinka Malenić-Banković. U međuvremenu zgrada doma je i proširena. Ove radove nadzirao je arhitekta Dimitrije T. Leko, koji je to obavio besplatno. Doziđivanje je omogućeno, takođe, dobrovoljnim prilozima građana. Završena zgrada imala je 37 odeljenja. U levom delu objekta bile su smeštene devojčice, dok je desni deo bio namenjen dečacima. U salama za svečanosti nalazili su se portreti dobrotvora i osnivača Društva, kao i ikona svetih Ćirila i Metodija. Isto tako, u prizemlju su bile postavljene mermerne ploče sa imenima dobrotvora. Fasada zgrade bila je urađena u stilu neorenesanse, a na njoj se nalazio i natpis „Dom sirotne dece“. U dvorištu su bile postavljene ljuljaške, kao i zgrada u kojoj je bilo kupatilo sa bazenom i tuševima. Interesantan podatak je da je dom u vodiču „Vođa po Beogradu“ iz 1896. spomenut u poglavlju pod naslovom „Vredno je videti i posetiti“. Za vreme balkanskih ratova u ovoj zgradi smešteni su bili ranjenici iz Kumanovske bitke, koje su negovali između ostalih i pitomci iz doma. Tokom Prvog svetskog rata u domu se nalazila nemačka bolnica, dok su za to vreme deca bila preseljena prvo u Leskovac, a potom kod Đerma u Beogradu. Nakon Drugog svetskog rata zgradi je promenjena namena. U početku se u njoj nalazila vojna apoteka, a potom garnizonska ambulanta „Slavija“. Danas ovde se nalaze apoteka, Služba kućnog lečenja, kao i odeljenje Hitne pomoći.

Izvor: Danas
Link: http://www.danas.rs/vesti/srbija/be...utu_decu_u_prestonici_.39.html?news_id=144900

 

[Влада]

Kolarčeva Zadužbina sutra slavi 130 godina
Centar narodne prosvete

Autor: Manuela Graf | Foto:V. Lalić | 15.11.2008. - 09:32

“On nije bio čovek rečit; njegova je beseda bila i suva i kratka, ali svaki posao koji bi on smislio i izvršio rečito je svedočio u Kolarčevu veliku pamet i zrelu procenu”, ostalo je zapisano kao veran portret jednog od najvećih zadužbinara srpskog naroda. Sada, 130 godina nakon smrti Ilije M. Kolarca, u vreme kada je njegova zadužbina jedna od najznačajnijih institucija kulture u Beogradu, ove reči dobijaju punu snagu.

Nije završio Ilija ni četiri razreda osnovne ili je samo toliko i imao, ni savremenici nisu tačno znali, ali se celog života sa učenim ljudima družio i „sopstvenim trudom na korist svoga naroda” sazdao univerzitet. Naložio je ovaj mudri veletrgovac još testamentom sročenim 1877. godine da se kroz njegov Književni fond (koji je osnovao još za života 1861) pomaže srpska književnost, a da se od drugog dela njegovog kapitala, “od svega imanja obrazuje fond, iz koga će se vremenom podići srpski univerzitet, u kome će učeni ljudi prenositi i širiti znanja narodu. Prošlo je pola veka dok se novac prema Kolarčevoj poslednjoj volji nije „umnožio” dovoljno da bude sagrađena i sama zgrada narodnog univerziteta, svečano otvorena 1932. godine.

- Kolarčeva zadužbina je od samog nastanka koncipirana kao svojevrstan centar narodnog prosvećivanja dostupan svakom, bez obzira na stupanj obrazovanja i dan danas je takva, baš kako je Ilija u amanet i ostavio. Nauka i umetnost su ovde izloženi na popularan način, dostupni širokim krugovima zainteresovanih - kaže Zoran Marjanović, generalni sekretar Zadužbine Ilije M. Kolarca, mesta ne kome su oduvek održavana predavanja iz svih oblasti nauke i umetnosti, učili su se strani jezici i predstavljana najbolja književna, muzička, likovna ostvarenja, izdavale se knjige, postojala knjižara i biblioteka.

Malo je institucija kulture koja se mogu pohvaliti time da kroz njihova vrata u proseku svakodnevno prođe hiljadu ljudi, a Kolarac je tradicionalno takav. Preko 250 predavanja iz svih naučnih i kulturnih oblasti, 50 književnih večeri, 200 koncerata, više od 30 izložbi, realizuje svake godine oko 600 stvaralaca.
- Jedna od Ilijinih želja je bila da se ne vodi dnevna politika, da nema cenzure, na to smo jako ponosni – naglašava Marjanović – kao i na činjenicu da je Velika dvorana Kolarčeve zadužbine ne samo najznačajnija koncertna dvorana u Beogradu, već je svrstavaju među pet najakustičnijih u Evropi.

Da li zbog toga ili je u pitanju dobra politika kuće, teško se mogu i nabrojati sva zvučna imena svetske muzičke scene koja su na „Kolarcu“ nastupala, da ne pominjemo predavačke, književne i glumačke zvezde poput Gintera Grasa, Miloša Crnjanskog, Kloda Simona, Raše Plaovića...

извор Блиц
линк http://www.blic.co.yu/beograd.php?id=65600

 

[Влада]

Još traje
Najstarija kuća u Beogradu stara tri veka i sagrađenau baroknom stilu

BEOGRAD - Najstarija beogradska kuća, koja puna tri veka odoleva vremenu i istorijskim događajima, nalazi se na Dorćolu, u ulici Cara Dušana 10. Danas su u njenom prizemlju pekara i staklorezačka radnja, a zaposleni u njima često su vodiči znatiželjnim sugrađanima, turistima i novinarima.

- Obično ih interesuje da li neko živi u kući, kako izgleda iznutra i kuda vode tuneli ispod nje - ispričao nam je jedan od njih i dodao da mnoge tajne o kući ni do danas nisu otkrivene.

Naš sagovornik kaže da je "misterija" podzemnih prolaza i dalje aktuelna jer još niko nije uspeo da otkrije čemu su služili i šta sve kriju, iako su mnogi pokušavali. Prema tvrdnjama istoričara, lagumi ispod zgrade povezani su s tunelima koji vode do Kalemegdanske tvrđave.

- Nikada nisam silazio, ali znam da je prohodno 20-30 metara ispod zgrade, a posle toga se nailazi na vodu, koja je tu očigledno zbog blizine Dunava - rekao je naš vodič i naglasio da su pojedinci, iako su znali da ne mogu otkriti ništa novo, ipak nekoliko puta silazili u taj tajanstveni prostor.

Najstarija beogradska kuća, sagrađena u baroknom stilu, jedna je od tri koje su se nalazile na toj lokaciji. Odolela je svim "istorijskim burama", a ostale dve srušene su tridesetih godina 20. veka. Koliko je poznato, sedam rezidencijalnih kuća bilo je povezano podrumima i lagumima, a ova je bila druga u nizu.

Prema pričama starih Beograđana, vlasnik kuće i radionice u njoj bio je Elijas Flajšman, ugledni remenski majstor i savetnik u opštinskom veću. O njegovim naslednicima do 1950. i nacionalizacije nema puno podataka, ali zna se da se u podrumu nalazila i tekstilna radionica, a u prizemlju radnja u kojoj su prodavani njihovi proizvodi. Donedavno se u prizemlju zgrade nalazila pekara koja je u bivšoj Jugoslaviji bila prva koja je radila 24 časa.
Najstarija kuća u Beogradu danas je jedan od spomenika kulture - zaštićena je zakonom i o njoj brine Zavod za zaštitu spomenika.

извор Курир
линк http://www.kurir-info.rs/clanak/beograd/kurir-16-11-2008/jos-traje

 

[Goldstein]

 

[Goldstein]

Beograd kakav malo poznajemo: Profesorska kolonija
Jezgro srpske intelektualne elite u prestonici

Autor: B. Cvejić

Naselje Profesorska kolonija predstavlja specifičnu gradsku četvrt na teritoriji opštine Palilula, koju su osnovali i u kojoj su stanovali profesori Beogradskog univerziteta. Rečje o prostoru između današnjih ulica Cvijićeve, Zdravka Čelara, Čarli Čaplina i Bulevara despota Stefana.


Profesorska kolonija podignuta je iz razloga što su profesori iz raznih krajeva zemlje dolazili na Univerzitet u Beogradu sa željom da tu ostanu. Udruženje univerzitetskih profesora donelo je dvadesetih godina prošlog veka odluku da započnu građenje svojih kuća na zemljištu nekadašnjih ciglana i povrtnjaka, na tadašnjoj periferiji grada. Na tom prostoru planirano je da se izgrade i tri javna objekta, ali se vremenom od toga odustalo. Uz pomoćBeogradske opštine i kreditima Državne hipotekarne banke, profesori su 1926. godine počeli sa gradnjom ovog naselja. Urbanistički plan naselja izradio je Svetozar Jovanović, profesor sa Tehničkog fakulteta, uz pomoćMihajla Radovanovića, Živka Tucakovića, Petra Krstića i drugih.

U to vreme na ovom prostoru postojala je samo Knez Miletina ulica, današnji Bulevar despota Stefana, a na mestu Cvijićeve ulice nalazio se Bulbulderski potok. Izgradnja naselja nije dugo tekla, tako da su se profesori uselili u svoje kuće većposle godinu dana. Tip kuće koji preovladava u ovom delu su skromne gradske vile sa prizemljem i spratom. Svoje domove ovde su imali mnogi profesori, među kojima su Milutin Milanković, Aleksandar Leko, Bogdan Popović, Dragoljub Jovanović, zatim Milan Budimir, Živojin Đorđević, Tadija Pejovići drugi. Osim profesora, među prvim stanovnicima Profesorske kolonije našla se i arhitekta Danica Milosavljević, koja je radila u Ministarstvu građevina. Ona je sebi sazidala na ovom mestu kuću, ali u njoj nije stanovala, jer se ubrzo udala za profesora Jovana Tomića.

Iz svedočanstva profesora Tadije Pejovića može se saznati da su ulice u naselju bile prosečene, bez ikakve kaldrme i bez asfalta. „Kada padne kiša, blato do kolena, a kada kiša prestane, blato se pretvori u prašinu“, opisao je ulice profesor Pejović. Krajem 1927. godine Profesorska kolonija biva povezana i gradskim prevozom sa gradom. Linija koja je išla do ove četvrti polazila je od !Železničke stanice, a povezivala je Nemanjinu ulicu, Kneza Miloša, Takovsku i Botaničku baštu.

Profesori su vodili i računa o nazivima ulica u ovom delu, pa su tako zatražili da se neke ulice krste imenima zaslužnih ljudi u oblasti nauke. Usvojeni su neki predlozi i određene ulice dobile su nazive prema Jovanu Cvijiću, Ruđeru Boškoviću, a prema ovim predlozima imenovane su i ulice Račkog i Ruvarčeva.

Danas ovo naselje predstavlja jedinstvenu kulturno-istorijsku celinu i poznato je pod svojim prvobitnim nazivom.

---

Osnivači Profesorske kolonije

U tekstu u Godišnjaku grada Beograda Miroslava Dimićistražila je Profesorsku koloniju i sa aspekta biografija profesora koji su ovde stanovali. Tako je došla do zaključka da su svi osnivači kolonije rođeni u 19. veku, sem Milivoja Rakića koji je rođen 1901. godine. Rođeni su uglavnom u Srbiji, ali i u Austro-Ugarskoj i Rusiji. Među osnivačima bila su i 23 doktora nauka i 15 članova Akademije nauka. Isto tako, mnogi su dobitnici brojnih medalja za hrabrost u odbrani otadžbine, kao i za doprinos razvoju nauke.

---

Izvor: Danas
Link: http://www.danas.rs/vesti/srbija/be...lne_elite_u_prestonici.39.html?news_id=145547

 

[GOJE]

Goldstein, svaka čast na ovim pričama, i naročito na slikama starog Beograda.

 

[Vlada Kalif]

Mape razvoja Beograda 1867 - 1923 (imao sam rupu od sat-dva pa sam otvorio VectorDesigner).

 

[shabanajzer]

^^ Kalife, moze jedna ispravka... koliko vidim, ovde kod tebe neimar spada u 1903.
medjutim, moj pradeda je tek 1921. sagradio kucu na neimaru, u tadasnjoj bezimenoj ulici, na jednom od oko 150 placeva koje je prodavala firma 'neimar', po kojoj je ceo kraj i dobio ime, 'kotez neimar'. pre toga tamo nije bilo nicega (tako me je bar uveravao deda koji je u toj kuci odrastao i ziveo ceo zivot). ulica se prvo zvala kralja zvonimira, posle rata ognjena price, a sad je vajfertova.

 

[Vlada Kalif]

Hvala na prepravci. Radio sam po mapama sa sajta Urbanističkog zavoda, i na mapi iz 1903. na Neimaru su glavne saobraćajnice (današnji Bulevar JNA, Nebojšina, Južni Bulevar, Maksima Gorkog, itd.) bile ucrtane, ali nije delovalo kao da je nešto i definitivno izgrađeno pored njih. U tom kraju kuća je bilo samo na potezu neposredno iza današnjeg hrama (mape su u nekoj š rezoluciji pa ne mogu da pročitam imena ulica). Neimar je markiran kao "Dolina Čubure." No već na mapi iz 1910. naslovljenoj sa "Beograd prestonica kralj. Srbije" (ne SHS) ceo Neimar deluje vrlo izgrađeno? Na žalost ne mogu da nađem link na te mape, ali (mislim?) Nenad ga je koliko jutros postovao u nekom drugom kontekstu.

 

[shabanajzer]

moja keva ima katastarske planove tog dela, sa pradedinom parcelom. ako uskoro dodjem do njih postovacu. ja sam proveo pola detinjstva dole; inace, sve te ulice izmedju j. bulevara i karadjordjevog parka ne deluju starije od polovine 20-ih. na primer, donji deo neimara je poprilicno siromasan, tamo su sve prizemne kuce bile (sad se gradi ko ludo, prave palate), plus centralna garaza poste, na polovini o. price pored dedine kuce - ta ogromna zgrada je svakako postojala pre rata, recimo da je sagradjena pocetkom tridesetih.
sa druge strane, gore prema vracaru (ul. kornelija stankovica, lamartinova itd), sve su bogataske kuce iz dvadesetih, bas vile, uglavnom su mnogo lepe. ali nijedna ne deluje starija od prve polovine te decenije; isto i gornji deo ognjena price, posle parka i skole, tamo gde je anglikanska crkva...

moram da nadjem te planove, tu se bas lepo vidi da okolo nema nicega te 1921...

 

[jovanovm]

@Vlada Kalif

Po mojim informacijama, Beograd je bio mnogo veci 1867... delovi koje si zaokruzio narandzastim i zutim su bili naseljeni (vecinom udzericama, ali opet.. naseljeni) vec mnogo ranije...

Ili govorimo u urbanistickoj regulaciji - ali onda opet vec 1850 su ulice regulisane sve do Slavije...

 

[Vlada Kalif]

Jovane OVM, if you post your intelligence to the forum, I'll be much obliged.

Šabanajzeru, Neimar mi je to bio teren na prvoj godini na kursu Urbana sredina i urbanizacija. Ako imaš neke istorijske planove, bio bih jako srećan da ih se dokopam.

 

[Goldstein]

Evo kakvi su nam bili planovi krajem osamdesetih :

 

[jovanovm]

@VladaKalif

Pa mogu samo da postavim istu mapu (rekonstruisanu iz 1850, mislim da je Z. Skalamera u pitanju, ali mogu da nadjem original), ali treba imati u vidu da je ovo REGULISAN grad, i da je bilo mnogo stracara van regulisanih ulica, posebno posle 1848 i masovne migracije iz Monarhije...

 

[Nenad]

Beograd kakav malo poznajemo: Zgrada Džokej kluba
Kriminološka istraživanja u kući trgovca

Autor: B. Cvejić

Raskošna zgrada na uglu ulica Gračaničke i Vuka Karadžića primer je velike porodične kuće izgrađene u secesionističkom stilu. Sagrađena je 1912. godine za potrebe beogradskog trgovca tekstilom Milana A. Pavlovića, po projektu poznatog arhitekte Nikole Nestorovića, a izvođačradova bio je inženjer Stojan Veljković.


Milan Pavlović, vlasnik ove zgrade i sin bogatog trgovca Anastasa Pavlovića, jedan je od osnivača Beogradske trgovačke omladine i ujedno njen predsednik u periodu od 1890. do 1893. godine. Takođe, bio je i odbornik Beogradske opštine, narodni poslanik za Beograd, sudija Trgovačkog suda, kao i član Upravnog odbora Narodne banke i Srpske kreditne banke. Njegova porodica posedovala je i radnju za prodaju tekstila i više kuća u Beogradu. Kada je birao lokaciju za izgradnju porodične kuće, Pavlovićje tražio mesto koje neće biti daleko od njegove radnje, ali da, isto tako, bude i u nekom mirnijem kraju. Tako je kuću sagradio na uglu Gračaničke i ulice Vuka Karadžića, na zemljištu koje je nekada pripadalo Živku Karabiberoviću, bankaru i predsedniku Beogradske opštine. Svoj dom sagradio je u obliku ugaonog objekta sa suterenom, prizemljem i spratom, dok je unutrašnji deo rešen oko centralnog hola sa dekorativnim stepeništem. Ova stambena kuća imala je i veliki broj prostorija, među kojima su bile i podrum za ogrev, kao i sobe za poslugu i perionica.

Nakon Prvog svetskog rata, međutim, ova zgrada promenila je namenu. Usled pada vrednosti dinara u to vreme, firma „Anastas Pavlović“ bila je izvesno vreme u teškom stanju. U takvoj situaciji Milan Pavlovićrešio je da izda svoju porodičnu kuću, jer je njegova porodica imala još nekoliko kuća u gradu. Izdata je tada Poslanstvu Velike Britanije i tom prilikom izvršene su i prepravke u unutrašnjosti za novonastale potrebe. Posle smrti Pavlovića, njegove ćerke su prodale kuću 1928. godine Dunavskom klubu jahača „Kneza Mihaila“ i njegovom džokej klubu. Neophodne su bile ponovo prepravke zgrade, za šta je projekat uradio arhitekta Ivan Belić. Klub je tom prilikom otvorio i veliki restoran u prizemlju objekta. Ipak, najveće promene ova zgrada pretrpela je 1932. i 1939. godine. Potom, za vreme nemačke okupacije tokom Drugog svetskog rata na ovom mestu bilo je sedište Folksdojče Kulturbunda, organizacije koja je za cilj imala razvijanje nemačke kulture i jezika.

Od šezdesetih godina prošlog veka, pa sve do danas, u ovom objektu nalazi se Institut za kriminološka i sociološka istraživanja. Inače, ovaj institut nastao je integracijom dve naučnoistraživačke ustanove - Instituta za kriminološka i kriminalistička istraživanja i Sociološkog instituta Srbije. Zgrada je, takođe, i zaštićeni spomenik kulture, a njena današnja spoljašnjost pokazuje tek tragove nekadašnjeg izgleda.

Izvor: Danas
Link: http://www.danas.rs/vesti/srbija/be...zivanja_u_kuci_trgovca.39.html?news_id=146245

 

[Nenad]

Izložba o vinčanskoj kulturi

24. novembar 2008. | 00:21 |
Beograd -- Učenici Osnovne škole "Nikola Tesla" iz Vinče bili su domaćini izložbe o kulturi Vinče, koja je predstavljena u galeriji Srspke akademije nauka i umetnosti.

U okviru izložbe "Vinča - praistorijska metropola", osmišljen je čitav niz programa koji su namenjeni različitim uzrastima u cilju približavanja bogatog vinčanskog nasleđa. Najmlađi stanovnici Vinče predstavili su svoje impresije o neolitskom razdoblju ovog kraja.

U okviru projekta "Otkrivamo prošlost, oblikujemo sadašnjost i stvaramo budućnost", učenici Osnovne škole "Nikola Tesla" sa Narodnim muzejom i Filozofskim fakultetom već dve godine rade na arheološkim iskopavanjima lokaliteta, arheološkim patrolama i radionicama keramike kroz koje se upoznaju sa kulturom neolitske epohe i bogatim vinčanskim nasleđem.

"Projekat je da se popularizuje Vinča i ono što je na nalazištu Belo brdo, da se deci objasni šta je zapravo to šta su stvorili i koristili, kako da to danas koristimo i kako s tim da upoznamo svet", kaže učiteljica Osnovne škole "Nikola Tesla" Tatjana Maksimović.

Izložbu "Vinča - praistorijska metropola", do sada je videlo više od 23.000 posetilaca. Osnovci će i sledeće nedelje biti domaćini svim zainteresovanim sugrađanima.

Izvor: B92
Link: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2008&mm=11&dd=24&nav_category=12&nav_id=330359