Ovo me je zanimalo da li smatraju čudnim ako neko ne jede meso, npr. pojedem sve od ručka ali ostavim meso...
Hvala.
Jedeš šta god hoćeš i koliko hoćeš od onoga šta ima na liniji, ali se moraš pojaviti na liniji.
Ponavljano potpuno odbijanje obroka bi bilo primećeno i izazvalo bi uzbunu. Reakcija bi verovatno bila razgovor sa starešinom - oficirom i ukoliko bi im bilo šta bilo sumnjivo slanje kod doktora u ambulantu i kod psihologa. Ako postoji i najmanja sumnja dalje u bolnicu, ako nema znaka fizičke bolesti onda na ispitivanje na psihijatriju.
Već sam ranije ovde pisao svoj lični doživljaj služenja vojnog roka u pešadiji u Vojsci Srbije (dakle ne vojsci SCG, VJ ili JNA).
Vojna obuka ima 2 cilja:
1. Klasična vojnička obuka (strojeva obuka, obuka za naoružanje, taktička obuka,..)
2. Promena obrazaca ponašanja vojnika, načina reagovanja na razne situacije i stanja svesti, drugim rečima ,,uvojničavanje".
Ovo drugo je lično mislim izraženije i bitnije od same strojeve i taktičke obuke. Da se rukuje recimo puškom, nauči da gađa i izvrši gađanje je dovoljno nekoliko sati, ali za ,,uvojničavanje" je potrebno određeno vreme. Tek kada se razvije ovo drugo dobijaš vojnika.
Prethodno sam napisao da bih pojasnio i pitanje vezano za obroke.
Osnovno pravilo koje postoji u vojsci uvek i na svakom nivou je pravilo ,,uniformnosti" - svi sve isto i na isti način.
Izuzetak u ishrani je odvojeni obrok za muslimane ako je obrok sa svinjskim mesom ili masti.
Sredom i petkom koliko se sećam bi postojala posna kombinacija pa ko želi uzme, bez ograničenja. Ako bi nestalo posnog kuvanog obroka, a neko traži izvadili bi npr. neku konzervu sardina ili slično. Za badnji dan koji sam dočekao u kasarni svi smo imali samo posne obroke na liniji.
Kako skoro sve u vojsci ima za cilj uvojničavanje pa je tako i sa obedovanjem.
- Ne znam nikoga ko nakon par dana u kasarni ne bi pojeo ceo obrok koji je dobio iako je pre kasarne to bila hrana koju ,,ne voli i ne jede".
- Ko je došao u vojsku sa viškom kilograma bi po pravilu mršavio, oni mršavi bi dobijali na težini.
- U moje vreme je hrana bila solidna i po količini i kvalitetu i postojao je izbor glavnog obroka. Meso je bilo obavezno prisutno u bar 2 dnevna obroka. Uz ručak uvek salata i uvek ili voće ili nešto slatko (industijski rolat, pita, sutlijaš, kompot, neki slatki keks, sok). Za užinu (,,marendu") između doručka i ručka sok u tetrapaku 0,2l i nešto slatko (napolitanke, Eurokrem blok) ili neka kesica kikirikija i slično. Obavezan je prilog u obliku znatne količine nekog kuvanog povrća (šargarepa, grašak, boranija,....) valjda predviđeno da neko ne bi imao problema sa zatvorom.
Na žalost 90-tih i početkom 2000-tih je hrana bila vrlo oskudna.
- Hleba uvek ima i svako ga uzima koliko mu treba. Ako mu obrok nije dovoljan količinom može da se dopuni hlebom.
- Hleb u kasarnu dolazi svaki dan, ali se nikada ne jede svež. On završava u hlebari, velikoj odvojenoj prostoriji na čijim policama hleb odležava. U najboljem slučaju se jede jučerašnji hleb ali najčešće onaj od pre 2-3 dana. Navodno takav je zdravijii da se jede, ali je tu sigurano i razlog da se pravi rezerva hleba u kasarni (a po potrebi i svakome da sledovanje od pola hleba koji se stavlja u za to predviđeni prostor u omraženom birbenom rancu).
- Postoji jedno nepisano pravilo - Kada god možeš da jedeš, jedi; Kada god možeš da spavaš - spavaj.
Zbog ovog spavanja se verovatno i obuka u vidu predavanja odvijala napolju stojeći na nogama, jer čim bi se ušlo u neku učionicu ili selo na neki zidić, zemlju, klupu u roku od 2 minuta bi pola vojnika spavalo. Bilo je onih koji su mogi da budu u polusnu dok se kreću u stroju.
- Vojnici tačno znaju ko stvarno posti kao vernik i ako bi recimo ostao samo jedan posni obrok na liniji, a poslednji vojnik u liniji iskreno i redovno posti, taj posni obrok ne bi uzimali kako bi ostao za tog ko posti.
- Jede se brzo, na početku je to uslovljeno trajanjem obroka starešine, kada on ustane od stola (poslednji uzima obrok sa linije, a prvih dana obuke bi ustajao na recimo pola svog obroka) to je zvanično kraj obroka za njegovu jedinicu. Za par dana svi žure sa obrokom prirodno.
- Iako postoje česme za pranje ruku na ulazu u trpezarijski blok, za par dana to više niko ne radi. Pranje ruku postane zaludan posao, ni ne primeti niko da su ruke masne od puške i blatnjave.
- Iako je postojao izbor obroka, najpoželjniji obrok bi brzo nestao sa linije. Iz tog razloga se svaki dan menjao redosled ulaska jedinica (četa) na obroke. Poslednja ulazi četa koja je juče bila prva. KTB (kuhinjsko trpezarijski blok) je po pravilu uz pistu. Na doručak i ručak se išlo nakon postrojavanja na pisti. Oružje i borbena oprema se ostavljala složena na pisti uz jednog ,,požarnog" vojnika koji čuva oružje i opremu. Prvi iz čete koji uzme obrok ima obavezu da posebno brzo jede i izađe da zameni požarnog kako bi i on jeo.
- Kolektivno kažnjavanje mada zvanično zabranjeno se vrlo suptilno primenjivalo i to vrlo efikasno i u vezi sa obedovanjem. Četa ili vod sa kojima bi bilo nekih problema bi ostajali duže na pisti da im se nešto objasni, da uvežbaju strojeve radnje ili slično. Na taj način ulaze poslednji na obrok i jedu najnepoželjniji obrok, preskaču ustaljenu promenu redosleda ulaska. Vojnici nakon toga sami između sebe rasprave zašto je to tako bilo i zbog koga. Ako je to posledica kolektivne krivice konstatuju nešto tipa - J..bi ga, jeli smo g.... šta da se radi. Ako je posledica ponašanja pojedinca ili manje grupe u jedinici vrlo efikasno se većina raspravi sa njima.
Izvinite na dugačkom tekstu. Možda nekog zanima da donekle stekne neki utisak.