Trenutno je najviše što možemo da dobijemo, eventualno sa administracijom Trampa, da izbegnemo "de jure" priznanje Kosova uz otvaranje puta ka EU/NATO. To je u osnovama Vašingtonskog sporazuma koji bi trebalo oživeti, a kome se u osnovi protive kosovski albanci. To je neki vid "de facto" priznanja američkog projekta Kosova uz otvaranje vrata ka ubrzanim integracijama i ponovnom savezništvu sa SAD.
Dok je npr. po nemcima to "de facto" i "de jure" priznanje, pa otvaranje i zatvaranje poglavlja do besvesti narednih 10-20-30 godina. To je politika bez vizije koja je i dovela ruse tu da rovare po Balkanu i politika koja radi protiv interesa SAD na Balkanu. Ratom u Ukrajini nemačka politika propada i to je takođe šansa da se, povratkom Trampa, stvari pokrenu i na Balkanu.
Kroz istoriju su često ruski i nemački interesi išli ruku pod ruku. Ne znam da li je to i ovde slučaj, ali nemačka politika tvrdoglavog potenciranja konflikta i držanja Balkana izvan EU, ide na ruku Rusiji.
Čijeg puta ka EU/NATO ? Srbije, ili tzv. "kosove" ? Sila koja želi da joj neka zemlja ili narod budu saveznik, ne radi sve protiv tog naroda u kontinuitetu 30 godina, pogotovo ako se on ne graniči sa nekim od njenih rivala. To je kao da je odmah po padu komunizma 1989. Amerika došla u Rumuniju i rekla joj "dajte Transilvaniju Mađarskoj, Dobrudžu Bugarskoj, ako nećete bombardovaćemo vas, i onda kada to uradite da uđete u NATO i EU i budete saveznik i nama i njima". To ne ide tako, osim u zemljama koje imaju kvislinški režim sa dna kace.
Da je Hitler hteo Nedićevu Srbiju kao svog ravnopravnog saveznika, prihvatio bi plan koji su mu 1943. odneli Nedić i Nojbaher, da se Srbiji pripoji Crna Gora i delovi BiH gde su Srbi većina. On je to odbio, jer je od samog početka ceo srpski narod doživljavao kao protivnika, imao on pronacističko rukovodstvo ili ne. Da Amerika želi da nas pridobije na svoju stranu, ne bi se protivila odvajanju Republike Srpske od BiH 1992. a kada se već došlo do Dejtona, ne bi ga kasnije krnjila na srpsku štetu, niti bi podsticala šiptarsku pobunu na KiM i okupirala tu teritoriju. Da danas želi da joj budemo ikakvi saveznici, ne bi nas pritiskala da priznamo secesiju de fakto i de iure, niti bi 2012/13 uopšte zahtevala da se i većinsko srpski sever KiM integriše u šiptarski secesionistički kvaziporedak. Ona sve što na Balkanu radi uvek radi u pravcu najgoreg mogućeg ishoda po nas, svojom politikom pravi od nas neprijatelje za narednih 1000 godina, a ne saveznike.
Šiptarska strana nije glatko prihvatila Vašingtonsku Veleizdaju, iz prostog razloga zato što su oni kako god se predstavljali obrni-okreni islamistički ekstremisti. Nije im bilo svejedno da priznaju Izrael i ceo Jerusalim kao njegov glavni grad. A Srbija tek nikakav interes nije imala da prihvati takav sporazum koji je na spoljašnjem planu podjednako štetan kao briselski na unutrašnjem. Njegova posledica je da je Izrael priznao secesiju KiM, zato što ga je nepomenik svojim potpisom u ime države Srbije zamolio da to uradi, tolika bolesna i bezumna antidržavna politika jednog režima u toj državi je u međunarodnim odnosima mislim do sada nezabeležena.
Baš zato što je Tramp tada bio na vlasti, nepomenik je mogao bez ikakvih strašnih posledica po Srbiju da odbije i kaže da je takav sporazum za nas nepihvatljiv i protivustavan. Ali sve nečasne obaveze koje je on preuzeo od Amerikanaca su mnogo starije od Trampovog ulaska u politiku, Vikiliks bruji o njima, nepomenik ih revnosno ispunjava svih ovih 12 godina i Šolc Makronov Ultimatum koji je prihvatio je poslednji korak u izdaji KiM.
Nemačka je već minimum 80 godina američki trbuhozborac, i ne može se smatrati za bilo kakav samostalni činilac u međunarodnoj politici. Ta zemlja godinama sprovodi sankcije prema Rusiji od kojih ima samo kolosalne štete, zašto, zato što joj je Amerika naredila da to radi.
