U jednom trenutku čuje se da je Vitezović dobio nagradu kao najbolji student u klasi, iz tada novoosnovanog Fonda Borko Nikitović.
Borko je potekao iz mog kraja, približnih smo godina i završio je Vojnu akademiju 1991. kao najbolji u klasi. Kao takav izabrao je i dobio nabolje: Gardijsku brigadu. Ali, odmah zatim, krajem septembra, Garda odlazi u Vukovar da deblokira kasarnu i tamo, posle samo nekoliko dana, gine.
Svako ko je u Užicu morao da dolazi u Vojni odsek - ratni rasporedi, pozivi za vežbe... susretali su se sa njegovom majkom koja je tu radila.
Velika, prevelika tuga i šteta za jedan život koji nije stigao ni da počne!
Kad ovde pišemo raznorazne stvari, često i pubertetski nezrele i naivne, osetio sam potrebu da podsetim na ovog sjajnog momka.
Zato su, drage moje moje forumske kolege, nebitne spoljne stvari u vojsci poput brade obrijane 2mm ispod kože, nameštenog kreveta da se muva poseče ili drečećeg raporta. Bitna je unutrašnjost, suština, poput potpune depolitozacije i inistiranja na profesionalnosti, hvatanju priključka za najnovijim trendovima i doktrinama ratovanja, tehnologije...
Borka je tadašnje insistiranje sistema na formi koštalo glave. Koliko je još mladih ljudi stradalo pre nego što je neko shvatio da su činovi meta? Nikome tamo gde je zujalo oko ušiju nije pomoglo što je bio besprekorno izbrijan, što je znao da savršeno namesti krevet na preklapaču i belo...
Zato se, dragi moji, nekolicina nas ovde gnuša ideje vraćanja obaveznog vojnog roka gde bi to bilo pounjavanje rupa u vaspitavanju mladih ljudi, tamo gde je iščašila i zatajila porodica.
Vojska ne vaspitava, vojska ne dresira. Vojska mora da obučava ljude da izvrše zadatak i da pri tome sačuvaju i sebe i ljude oko sebe.
Počeh sećanjem na Borka, pa da tako i završim, SLAVA MU I HVALA!
