Vezano za priču iznad, dobar tekst iz Politike od pre 20-ak dana:
[box]
Naši neimari nejaki za vredne poslove
Bez poslova glavnog izvođača našim građevincima preti kolaps i pitanje je koliko će firmi uspeti da preživi, kažu ljudi iz struke
Domaće građevinske firme ostale su kratkih rukava na većini tendera za izgradnju mostova i autoputeva zato što ne mogu da zadovolje stroge kriterijume međunarodnih banaka koje finansiraju ove projekte. Da bi ušli u krug odabranih, treba da pokažu ozbiljne finansijske i tehničke reference, a oni ih nemaju. Naše firme u poslednje vreme nisu radile velike kapitalne projekte, pa nemaju iskustva i sposobnosti da konkurišu na tako velikim tenderima. Ostaje im samo da rade kao podizvođači stranih firmi s malom zaradom, ali to angažovanje im se ne računa kao referenca za neki budući posao.
Preduslov za dobijanje poslova na kapitalnim projektima, prema rečima Milana Kovačevića, konsultanta za investicije, jesu reference, obim poslova i zapaženi rezultati. Naravno, tu je i cena, ali prihvatljivu cenu mogu ponuditi samo veliki sistemi. Nažalost, kod nas, kaže on, građevinska operativa je usitnjena i zato nije konkurentna na tržištu. Rešenje nisu konzorcijumi u kojima oni već nastupaju, već udruživanje preduzeća, spajanja kapitala i imovine, koji bi im dali kapacitet za dobijanje garancija. U suprotnom stranci će ih iscrpljivati i ova preduzeća će na kraju propasti.
– Od izuzetne važnosti je način ugovaranja finansijskih aranžmana sa međunarodnim bankama. Oni vrlo često budu neprofesionalno sačinjeni, uglavnom na našu štetu. Sa Kinezima smo, na primer, ugovorili zajam za most Borča–Zemun, uz uslov da njihove firme budu u većem procentu zastupljene na izgradnji. Pa ako već plaćamo taj kredit, red je da i mi postavimo neki uslov, ako zaista želimo da uposlimo svoju operativu. U slučaju Gazele finansiranje mosta je uslovljeno raseljavanjem Roma, što je napravilo velike probleme – kaže Kovačević.
I Goran Rodić, sekretar odbora za građevinarstvo Privredne komore Srbije, ističe da bez poslova glavnog izvođača našim neimarima preti kolaps i pitanje je koliko će firmi uspeti da preživi.
– Doći ćemo u situaciju da nemamo domaću operativu i da nam cene radova određuju stranci – navodi Rodić.
Poražavajuće je, kaže on, što na tenderu za most sa pilonom i kosim kablovima kod Ade Ciganlije stranci nisu imali konkurenciju među domaćim građevincima, koji su nekada uživali ugled u svetu. Strogi uslovi Evropske banke za obnovu i razvoj bili su nepremostivi. „Mostogradnja” je na primer imala mehanizaciju, ali ne i reference jer u poslednje vreme nije gradila kapitalne mostove. „Energoprojekt”, „Ratko Mitrović” ili „Putevi” iz Užica su uglavnom specijalizovani za gradnju takozvanih vijadukta i za mostove preko manjih reka.
– Za većinu domaćih firmi problem predstavlja to što nemaju kapital na osnovu koga bi im banke pružile garancije na međunarodnim tenderima. Zato država, ako želi da pomogne, treba da osnuje razvojnu banku, koja bi im bila garant, a ne da uzimaju garancije kod komercijalnih banaka pod istim uslovima kao i kredit – kaže Rodić.
Domaći konzorcijum sa „Mostogradnjom” na čelu, podseća naš sagovornik, na tenderu za most kod Beške jeste ponudio najnižu cenu, kraće rokove izgradnje od pobednika, a njegovo tehničko rešenje i tehnika gradnje su odlično ocenjeni, ali nije izabran.
Međutim, Evropska banka za obnovu i razvoj i Evropska investiciona banka, koje su za obnovu starog i izgradnju novog mosta na Dunavu obezbedile 52 miliona evra, ponudu domaćih firmi nisu htele da prihvate s obrazloženjem da nisu tačno prikazale poslovanje. Argument poraženih neimara da je član pobedničkog konzorcijuma nemački DSD popravljajući most „Sloboda” u Novom Sadu probio rok za godinu dana i budžet za 10 miliona evra nije uticao na banke da promene odluku.
Tako je javnost godinama raspravljala o tome da li bismo brže i jeftinije premostili Dunav kod Beške da je posao poveren domaćim građevincima. Od raspisivanja tendera do završetka mosta proteklo je sedam godina, a njegovu izgradnju pratili su problemi sa angažovanjem neiskusnih projektanata, pojavom klizišta i nekoliko puta probijenim rokovima.
Direktor „Puteva Srbije” Zoran Drobnjak slaže se sa Milanom Kovačevićem u tome da domaće građevinske firme, koje imaju stručan kadar i dobru mehanizaciju, moraju da se udružuju, jer će tako imati bonitet. U suprotnom će raditi za 20 odsto vrednosti posla. Kao primer navodi obnovu mosta Gazela, na kome je austrijski „Štrabak” dobio posao vredan oko 50 miliona evra, od čega će „Mostogradnji”, kao podizvođaču, pripasti 10 miliona evra, jer zbog nedostatka referenci nije mogla samostalno da nastupi na tenderu.
Na tenderima za izgradnju četiri deonice južnog i istočnog kraka Koridora 10 grčke firme „Terna” i „Aktor” dale su najjeftiniju ponudu, daleko povoljniju od ostalih, pa se posumnjalo da je njima samo cilj ulazak na tržište, a da će naknadno da „isisaju” pare od investitora.
Bez obzira na to što cena koju su Grci ponudili, prema oceni građevinaca, ne pokriva ni troškove nabavke materijala, domaće zakonodavstvo, kao i propisi međunarodnih banaka, koje finansiraju izgradnju, nalaže da mora biti izabrana najpovoljnija ponuda.
Da bi sprečili izvođače da ugovaraju poslove po nerealno niskim cenama, a potom otežu radove i probijaju rokove, Mihajlo Mišić, direktor „Koridora Srbije”, najavljuje da će ubuduće biti promenjeni tenderski uslovi tako da će ugovori imati klauzulu da na 30 odsto započetog vremena izgradnje izvođač mora da ima 10 odsto realizovanih radova, na 60 odsto vremena 35 odsto radova…
Marijana Avakumović
Penali za Bešku
Ugovorom za radove na ovom mostu precizirano je da se za svaki dan kašnjenja naplaćuje 0,005 odsto vrednosti posla.
Zoran Drobnjak, direktor „Puteva Srbije”, kaže da su ozbiljni radovi na mostu kod Beške počeli 2008. godine, da je ugovor potpisan dve godine ranije i da je most sagrađen u relativno razumnom roku.
– Kao investitor, penale ćemo obračunati u konačnoj ceni radova. Međutim, izvođač kaže da klizište nije mogao da predvidi. Takođe, u ugovoru nije bilo predviđeno da most bude osiguran na sto godina. „Alpina” je podnela specifikaciju troškova, mi smo napravili svoj obračun, pa ćemo videti koliko će na kraju most koštati. Ako ne postignemo dogovor o ceni, tu je arbitraža – ističe Drobnjak, ne želeći da kaže koliko izvođač traži da mu se plati.
objavljeno: 12.10.2011
[/box]
http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Neimari-nejaki-za-vredne-poslove.lt.html
