Pokušavao sam da pronađem tekst Dragoslava Pauneskua, koji je pre mesec dana objavljen u Politici ali sam pronašao samo ovaj tekst, istog aurora, koji je objavljen u Politici prošle godine. Naziv teksta upućuje na zatrovanost falš muzikom, ali se po mom mišljenju odnosi i na toksičnu arhitekturu i urbanizam.
Zauvek će nam se omladina otrovati falš muzikom
Politika subota, 10. januar 2015. | Dragoslav Paunesku
I opet, opet (izgleda za navek) na mnogim privatnim TV stanicama – Pinku, Hepiju, BN-u, KTV-u, u okviru višedecenijskih dočeka novih godina, sve je praštalo od muzičko-scenskog haosa. Na neizbežnoj lepljivoj glamuroznoj platformi već godinama se ne posustaje s vređanjem estetskih i etičkih vrednosti. Sve je po običaju pucalo i klizilo do neumerenog sjaja – kič je slaba, tanka reč za ovaj oblik etna. Sem pojedinih (priznajem) izvrsnih vokalista i instrumentalista, sve je upropašćeno katastrofalnim tekstom i koreografijom – bestidno odevenim pevačicama okruženim amorfnim polugolim balerinicama. Vređa se ovim muljem najpre ljudski mozak, ukus, stil, dert, sevdah i, na kraju, sam Eros.
Znači li onda da je narod doveden do muzičko-estetskog kolapsa, na dno dna, zaglavljen u sam epicentar transparentne kakofonije i jezičkog rugla?
Ali nije tako, imamo preduboku etno-energiju baziranu na regijama: Kosova, Vranja, Makedonije, Bosne, Crne Gore, Šumadije, istočne Srbije, Slavonije, Vojvodine. Iz tih predela narod je iznedrio predivan melos s jednostavnim, ali dubokim rečima – sinkopama, koje su znalački i iz dna duše pevali: Mile Bogdanović, Divna Kostić, Vule Jevtić, Ksenija Cicvarić, Ismet Krcić, Safet Isović, Himzo Polovina, Nada Mamula, Stanislav Stošić, Jordan Nikolić i drugi.
Šta se to poslednjih decenija desilo sa srpskim kulturnim establišmentom – ljudima odgovornim za život estetskih vrednosti?
Mala digresija. Setimo se sedamdesetih prošlog veka, za vreme Tita (tzv. gvozdene zavese) neko ili neki su imali i sluha i stila da ugoste u Domu sindikata, Kolarčevoj zadužbini, Narodnom pozorištu, Domu omladine, sam vrh muzičkog sveta. I da se ne zaboravi, u našem Beogradu pevali su i svirali najbolji među najboljima: Jehudi Menjuhin, Artur Rubinštajn, Igor Ojstrah, Leonid Kogan, Sara Von, Rej Čarls, Djuk Elington, Majls Dejvis, Mario del Monako, Andre Segovija, Luis Amstrong i mnogi drugi.
Stvarno, šta se desilo s našom kulturom? Da li je većina operisana od „transfer blama” – neprepoznavanja užasne i skaradne muzičke tekstualnosti u izvedbi naših (kvazi) najeminentnijih muzičkih bardova.
Ministarstvo kulture je nemoćno i bez ikakvih ingerencija da preko najmoćnijeg medija, televizije, makar pokuša da ublaži ovo nepresušno vređanje muzičkih vrednosti. Dajte nam češće i malo više: Mocarta, Betovena, Vivaldija, Šopena, Griga, Debisija, Čajkovskog, Verdija, Pučinija, Kalasove, Pavarotija, džeza, bluza, soula, mađarske, rumunske, ruske, kubanske, starogradske muzike. Pa, zauvek će nam se omladina otrovati falš muzikom – jeftinim fošpilima i jadnim rimama, kao da nam se neko ruga i uspeva u tome.
Ali kako makar malo da sapletemo neukus kada je odavno armiran, bez ikakvih smo šansi, nikakvim vokabularom, optikom, kada recimo ni lucidni Antonije Pušić (Rambo Amadeus) nije stvar pomerio ni makac. Citiraću ga:
,,Folk je narod, turbo je sistem ubrizgavanja goriva pod pritiskom u cilindar motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Turbo-folk je gorenje naroda, svako pospešivanje tog sagorevanja je turbo-folk, razbuktavanje najnižih strasti homo sapijensa.”
Dakle, bez referenci, novca, politikanstva, čelnicima arogantnog neukusa mi ne možemo ništa, neukus se isuviše duboko ukotvio – zapatio se u živom pesku na ovim prostorima. Da li ipak neko sa snažnim šakama može da izvuče taj muzički prostakluk iz živog peska?
Istoričar umetnosti
Dragoslav Paunesku
objavljeno: 10.01.2015.