Copy paste ......... - једна београдска прича..
Истрчао сам из лифта. У глави су ми још увек одзвањале речи оператерке: „Тренутно немамо слободних возила. Покушајте поново касније...“ Кад касније?! Ионако већ касним. Требало је да у 8.00 будем у Храму на светој архијерејској Литургији коју ће служити Патријарха, те да ме он и причести. А сад, нема глупавог таксија... Како ће и бити кад спавају, умјесто да раде?! Знам да су то све лопови који само размишљају како да ти наплате више, да те возају око кад примијете да не познајеш град, да таксирају само зато јер не знају ништа друго да раде, да су им возила неуредна, да те не знају у глупости. , причама које те уопште не интересују... А сад још и „немамо слободних возила, покушајте касније...“ Невероватно!...
Излазим на улицу, и док размишљам шта да радим, долази ауто, стоји, возач отвара прозор и питање: „Требате такси?“... Сигурно је прихватио да сам очајан и да користим прилику да ми добро наплати... Мислим да кажем да не требам, али јесте тога отворих врата, уђох и проциједих кроз зубе: „Врачар...“
Кренули смо. Чује се тиха духовна музика у извођењу неког руског хора... Ауто мирише на тамјан... На ретровизору виси православни крст, а иконица Пресвете Богородице испред, у висини његових очију... У руци му бројница... Помислих „јојдан од оних фолираних који изигравају велике вјернике, а на сваком семафору и пјешачком прелазу псују и галаме...“
Таксиста прекида тишину и питање: „Одакле си, брате?“... Кажем одакле сам... „Тамо су добри људи...“ каже он и додаје: „И овде су добри људи... У ствари, сви су људи добри“... „Па, нису баш сви. Има и лоших“, рекох... „Ма, нема брате! Сви су људи добри... Све зависи од тога каквим их очима гледаш“...
Једно нас ауто претиче и убацује се испред. Таксиста успијева да прикочи... „Који дивљак“, коментаришем... „Ко зна шта га мучи и где жури? Сви ми тако понекад...“ каже таксиста и лагано креће...
„Где тачно на Врачар?“ пита ме... „До храма“ кажем... „До храма или у храм? У кафану или на Литургију?“ шаливо ће он... „У храм“, одговарам „хоћемо ли стићи на време?“... „Могуће... Не знам... Верујем да можда и хоћемо... То знам само Бог...“
„Лепо је што идеш у Храм, брате... Свака част!... И она је, док је могла, стално ишла... Сад више не може, болесна је... У болници је, одох сад да видим , да видим треба ли јој шта... Кажу доктори да јој није остало пуно. Изгледа да није. Бог зна... Жао ми дијете... Још су мали, тешко да могу схватити да ће њиховој мами горе са Њим бити боље него овде са многим... Знаш, брате, она је баш волела доћи у овај храм... У сваки, али у овај посебно... А ја?! Нисам ти ја баш неки верник... Божић, Васкрс, крсна слава, понека молитва... И то је то... Не стижем... Обавезе... Ал' ето, док има таквих као она и ти, добро. је...“
„Ево нас, брате... Стигосмо...“
„Колико сам дужан?“ упитах...
„Ништа, брате! Вожњу на Литургију не наплаћујем. Долазак у храм не смије да има цијену...“
„Али...“ покушах још једном...
„Помоли се и за мене... И за њу... То је цена...“
„Како се зовеш, реци ми бар име?!...
„Само таксиста... Знаће Он...“
Кренуо сам према храму... Плакао сам... У том тренутку сам чуо звона и „Благослови, Владико... Благословено Царство Оца и Сина и Духа Светога...“ Стигао сам на вријеме...
Нисам га више видео... Не знам где је ни шта се дешава са њим... Само понекад помислим да ме је то јутро на Литургију повезао Христос... Лично...