Može li neko da mi objasni u čemu se konkretno sastoji nezadovoljstvo kupaca, osim u kašnjenju sa primopredajom?
Da li se zvanično odustalo od parka za decu ili je isti i dalje predviđen?
Ono što bih dodao, a moguće većina previdi jer se partikularno i sasvim razumljivo fokusira na sopstveno iskustvo procesa kupovine stana, jeste opterećenje naizgled vrlo malog broja menadžera prodaje koji rade sa ogromnim brojem klijenata. Evo jedno poređenje: danas se od lekara opšte prakse u Srbiji očekuje da u roku od 5 minuta (idealno manje) završe čitavu proceduru pregleda pacijenta. Ranije, kada to nije bila tako deficitarna profesija, i kada je državni sistem zapravo funkcionisao u interesu svojih građana, lekari su bili u mogućnosti da izdvoje mnogo više (kvalitetnog) vremena sa pacijentima zarad što bolje dijagnostike. Lekari nisu bili opterećeni do tačke pucanja i psihičkog urušavanja, lekari su mogli da obave svoj posao dobro, savesno, kvalitetno itd. I ono najbitnije, lekari su idealno mogli da i dalje vide ljudskost svojih pacijenata, a ne da ih dehumanizuju jer psihološki im je to mnogo podnošljivije nego da na kraju dana za sebe pomisle kako su bili grubi, ljuti, besni, agresivni, odbijali da pruže adekvatnu pomoć, videli pacijente kao stoku i parče mesa i kostiju koje non-stop nešto od njih traži. I ono što mi, pacijenti ove zemlje zaboravljamo jeste da uperimo prst u pravog krivca - državni aparat. Jer nije odgovornost lekara da npr. omogući medicinsku opremu u dovoljnom broju da nema čekanja na rentgen
E sad, da prevedem to poređenje na primer menadžera prodaje kod investitora od kog većina ovde planira da kupi stan. Recimo da je sledeća kalkulacija u pitanju: 20 menadžera prodaje treba da opsluži 8000 klijenata (ukupna cifra je možda manja, možda veća). Što će reći da svaki menadžer mora da opsluži 400 klijenata. Svakako nema poređenja u radu između lekara i menadžera prodaje stanova. Ali je sindrom nagomilane frustracije gotovo isti: ogromna količina kupaca "napada" jadne menadžere prodaje, non-stop nešto hoće od njih, "izvoljevaju", ma gotovo da im se gade! Jer ih ima puno, jer i dalje moraju da budu koliko-toliko pristojni, a radije bi nam grkljan iščupali. Jer je to biznis danas. I tad počinje sprsko kolce: nećeš ti meni mamu ti tvoju, sad ću ja tebi!! Naravno razni su oblici, neki pristojnije vrste, neki gadnije u komunikaciji. Poenta: stvari se svedu na lični nivo! Zaboravi na profesionalizam, za menadžere sve ovo postaje mnogo ličnije i u zavisnosti od njihovih individualnih karaktera se različito ispoljava u radu sa klijentima. A tako ne treba da bude, jer to je SAMO POSAO!
I kad na to sve dodamo probleme koji su iznad menadžera prodaje, a potiču od strane investitora, poput silnih kašnjenja, sitnh laži i pokušaja da ućare još koji evro, očigledno obmana kupaca (izmena inicijalnog plana), itd. Ja zaključujem da manji deo odgovornosti snose menadžeri, a najveći investitor za takvo stanje poslovanja. Jer investitor može da uposli mnogo više menadžera, da ih kontinuirano obučava, da im daje pravovremene i tačne informacije. U prevodu: da ne bude BAHAT.
Ništa ovo nije novo, pojavljuje se u raznim oblicima i sferama naših života. Od šalterskog radnika, lekara, kasira, mesara, pa i menadžera prodaje nekretnina. Jedino meni iznenađujuće jeste naše iznenađivanje što su u ovoj zemlji stvari takve kakve jesu. Što su ljudi jedni prema drugima takvi kakvi jesu.