Ми не тражимо „погачу“. Тражимо производну цену, односно ону цену која стоји у решењу које смо добили, а које је донето од стране државног органа.
Пристајање на другу цену, значило би да, примера ради, за куповину станова из најновијег конурса за 1000 непрофитних станова, одреде повољне услове и онда када направе зграде и дође до куповине истих кажу: „не важе ти услови, него ови неповољнији“.
Такво понашање државе нити је лепо, нити сме тако да се понаша. Грађани морају имати сигурност да ће држава реализовати оно што обећа, иначе све губи смисао. Држава није пијаца.
Сигурна сам да би господин Ђилас био са нама на протестима да неко други мења већ донете одлуке.
Било би лепо да господин Ђлас ову нашу причу погледа и са људске стране, и дозволи да нам претекне новца, за нпр. куповину књиге, одлазак у позориште, обилазак градова у Србији... а, не да нас сведе на то да се једино довијамо од првог до првог како би поплаћали све рачуне.