Новембра 2000. године припадници полиције су се, после већих сукоба са ОВПМБ, повукли са одређених контролних пунктова у Копненој зони безбедности, заузимајући одбрамбене положаје ближе Бујановцу, што је терористима омогућило да појачају људством своје јединице и тада су они заузели већину села која је полиција напустила стварајући своје базе и бункере из којих су вршили нападе и провокације. Иако су екстремисти очекивали да ће се поновити косовски сценарио, односно интервенција НАТО-а, са променом власти у Београду променио се и однос међународне заједнице према албанским екстремистима. Команданти ОВПМБ су све озбиљније упозоравани да се неће толерисати њихов бандитизам и да ће, ако напади не престану, дозволити повратак југословенских снага у Копнену зону безбедности. Међутим, они су наставили са нападима и починили велик број злочина.
Фебруара 2001. године, када су албански терористи започели конфликт у Македонији, ОВПМБ је решио да појача своја дејства на југу Србије. Када је увидео да ситуација почиње измицати контроли, НАТО је 7. марта донео одлуку да дозволи југословенским трупама повратак у копнену зону безбедности, корак по корак. Последњи корак је остао Сектор Б, где се налазила централна група ОВПМБ, са командом у Великом Трновцу, највећем албанском селу у Србији. Савет НАТО-а је дефинитивно одлучио да дозволи повратак југословенским снагама на том сектору, а одлука је донета управо на врхунцу борби у околини Прешева средином маја 2001. Дана 24. маја 2001. године при уласку безбедносних снага у Сектор Б убијен је један од заповедника терориста, Ридван Ћазими - Леши[2]. Након тога југословенске Здружене снаге безбедности ушле су у последњи сектор Копнене зоне безбедности, а терористи су разоружани, чиме су се сукоби завршили.