После те 2013 и потписивања споразума, косовори увелико почињу да гласају за њега и да се придружују секти.
Tako je. Namirisali su ono sto Srbina uzbudjuje, sitnu, malu korist.
Akoje i izdaja, korist je.
Kako rece sudija Majic: "Svi znaju sta se desava, ali se svi prave ludi".
Neki korene ovakvog ponasanja nalaze u raspadu patrijarhalne porodice, u stanju anarhije pocetkom 19. veka. Jedan sistem (plemenski) se raspao, a pravna drzava nije utemeljena. U tom vakuumu sve se resavalo nasilno. Nasilje je izrodilo razne perfidne mehanizme odbrane, favorizovalo je pokvarenost, podlost i druge asocijalne oblike ponasanja. Seljaci i seljacke vodje nisu uspele da oragnizuju drzavu. Danas vidimo da je Srbija veliki promasaj, fijasko citavog niza generacija. Skoro sve odluke koje je nasa elita donosila od osnivanja drzave, do danas su bile pogresne.
Uzmimo doba ustanaka.
U odredjenom momentu prihvacen je Ickov mir...
Ичков мир, је назван по
Петру Ичку којег су у лето
1806. послали устаници из
Србије да преговара са
Портом о миру. У пуномоћју које су потписали
13. јула 1806.
Карађорђе и
Младен Миловановић постављени су следећи услови:
1. Срби да плаћају данак одсеком;
2. Да се у Србију пошаље царски мухасил с извесним бројем „служитеља“, којему ће се предавати данак;
3. Све царске, мухасилске службе да врше Срби, они обећавају да ће их вршити по царској заповести;
4. Из Србије да се истерају
јањичари,
крџалије и други зли
Турци, а Срби да чувају границе.
Ичко је стигао у
Цариград крајем јула 1806. и почео, уз посредовање цариградског
патријарха, да преговара са Портом. Вешто је искористио поразе турске војску на
Мишару и
Делиграду августа 1806. године, затим кризу у односима
Русије и
Турске и навео Порту да
Србима даје тражене уступке.
У септембру 1806. он је већ са царским мухасилом стигао у Србију. У октобру исте године устаничка скупштина у
Смедереву примила је Портине услове и послала Ичка поново у Цариград да утврди
твердо и коначно услове мира.
У међувремену дошло је до прекида односа и рата између Турске и Русије. У јануару
1807. године Порта усваја услове Ичкова мира, међутим Срби су већ заузели
Београд, повезали се са Русима и одбацили уредбе Ичковог мира и наставили рат. При повратку из Цариграда Ичко се једва извукао из Турске у Србију.
Када је Милош Обреновић преговарао са Марашли Али-пашом 1815. године, о смиривању другог српског устанка, затражио је да се Србији признају повластице које су јој биле дате Ичковим миром.
На бази услова овог мира вођени су после 1815. преговори између Србије и Турске, као и Русије и Турске о изграђивању аутономног положаја Србије. Такав положај је и изграђен у оквиру ових услова и 1830. и 1833. године.
Naivne, reklo bi se priglupe ustanicke vodje su dovele do toga da Srbi dva puta ratuju i ginu za prakticno iste uslove koje su vec jednom zadobili.
Mi smo se time hvalili, tim kvantnim skokom, od seljaka do drzavnika, imponovali su nam takvi likovi, od Karadjordja do Josipa Broza. Imponovale su nam nase "seljacke dinastije". Medjutim, ozbiljnim drzavama ne vladaju seljacke dinastije, nego oni koji imaju iskustva u upravljanju. Jer seljak ism iskustva u upravljanju samo svojom kucim i porodicom, u najboljem slucaju.