Šta je novo?

Spomenici

Виђала сам је и код уличних продаваца...

А у Библиотеци града, Завичајном оделењу, Змај Јовина 1, могућно ју је и фотокопирати (ако ради машина), или фотографисати властитим апаратом, страну по страну, као и друге књиге које вас занимају...
 
U Zavičajnom odeljenju BGB ne radi fotokopir-aparat, ali Ljubica Ćorović kaže da se knjige mogu slikati fotoaparatom ili mobilnim telefonom.

U stvari, ne dozvoljavaju kopiranje i skeniranje, da se knjige ne bi oštetile...
 
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=581778#p581778:22yts00x je napisao(la):
stf » Pet Nov 16, 2018 8:36 am[/url]":22yts00x]Мислим да је ово пример вајарског дела којим треба представити личност а избећи класичан академизам у погрешно време који би кокетирао са кичем (као пример Стефана Немање) ... али се слажем са ставом да Патријарх Павле није личност са којом се треба овако поиграти, нарочито имајући у виду његову популарност у народу који нема никакво образовање по питању уметности.
Amin.

Ovo što sam boldovala i apsolutno podržavam tiče se dela koga prenosim iz članka:

Da bi neko bio kanonizovan, odnosno proglašen svetim, ne postoje ni specijalna pravila ni žurba, ali je potrebno da bude ispunjen jedan od mogućih uslova - mučenička smrt, kult u narodu, javljanje čudom ili da mu mošti nisu istrulile.

Svako može predložiti da neko bude proglašen svetim, ali uobičajeno je da se stvori kult u narodu da je neko svetitelj, a na Crkvi je da u period od 20, 30, pa i više godina i decenija proceni da li je taj kult dovoljno učvršćen i da li zaista postoji.
Ceo članak: http://mondo.rs/a1101479/Info/Drustvo/S ... telja.html

Na kraju, ovo Pravoslavlje ne podržava.
 
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=582323#p582323:1imkw1mn je napisao(la):
Vladivoje » 18 Nov 2018 10:11 pm[/url]":1imkw1mn]U Zavičajnom odeljenju BGB ne radi fotokopir-aparat, ali Ljubica Ćorović kaže da se knjige mogu slikati fotoaparatom ili mobilnim telefonom.

U stvari, ne dozvoljavaju kopiranje i skeniranje, da se knjige ne bi oštetile...
Не само да каже, него је то заиста могућно урадити, као што сам и ја радила, и други људи - страну по страну фотографисала, баш и ове књиге Дарка Шаренца, и још неке друге...

Све зависи од техничког стања књиге - неке је могућно скенирати а да се не оштете, а неке није...

Врло је лепо од њих што дозвољавају фотографисање књига и докумената, неке друге установе не дају...
 
Svaka javna ustanova je po zakonu obavezna da zainteresovanim osobama omogući pregledanje građe, pa i da dozvoli fotografisanje.
Fotografisanjem se ne može napraviti nikakva šteta, tako da ne postoji izgovor za nedozvoljavanje fotografisanja.
 
Кад сам 2012. први пут отишла у Завод за заштиту споменика града Београда тад су ми на једвите јаде дали на увид, тамо, у читаоници тадашњи њихов ("радни и недовршени") списак споменика и осталих скулптура и дозволили само да ручно препишем шта ми треба. Фотографисање су изричито забранили.
Кад сам потом, 2015, поново отишла, у намери да још нешто проверим у томе списку и упоредим са својим подацима, чак ни на увид нису хтели да ми дају списак, већ је само било могућно тражити поименце грађу за појединачне конкретне споменике, што мени више није било ни од какве користи, те сам заправо од њих дигла руке, ионако су моји лични спискови и архива богатији од њихове...

Након тога, једини контакти моји са Заводом били су кад су хтели да купе моје књиге - прву су набавили на сајму прошле године, другу затим покушали директно од мене, али се на крају испоставило да се због пооштрених административних прописа то никако не може остварити, јер сам ја физичко лице...

У ИАБ дају тех. документацију за зграде, љубазни су и предусретљиви, али бесплатно се може прегледати и руком преписивати само у њиховој читаоници, а свако скенирање и фотокопирање наплаћују...
 
I moje lično iskustvo u komunikaciji sa državnim i javnim ustanovama u kojima sam bio radi svojih istraživanja je identično Vašem.

Ali dobro, tako je - kako je, Vi i ja imamo više podataka, kako po kvantitetu, tako i po kvalitetu, odnosno tačnosti u odnosu na državne ustanove.

Pravo da Vam kažem, posle mog višegodišnjeg iskustva u komunikaciji i (manje ili više uspešnim) pokušajima komunikacije sa državnim i javnim ustanovama, prilično sam razočaran, tako da ću ubuduće izbegavati bilo kakav kontakt sa njima.
U stvari, oni ne žele kontakt i većinom nisu u stanju da izađu u susret čak i relativno malom broju zainteresovanih osoba i istraživača.
Neka im služi na čast, ja ih više neću smarati...
 
http://www.politika.rs/sr/clanak/416160 ... lu-Maldenu

Otkriven spomenik Karlu Maldenu
utorak, 20.11.2018. u 15:00

karl2.jpg


Spomenik američkom glumcu srpskog porekla Karlu Maldenu, čije je pravo ime bilo Mladen Sekulović, otkrili su danas na zidu pored ulaza u Jugoslovensku kinoteku, njen direktor Jugoslav Pantelić i prijatelj slavnog glumca Dobrivoje Tasnasijević - Dan Tana.

Otkrivanju spomenika glumcu nagrađenom Oskarom prisustvovali su premijerka Ana Brnabić, ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević, gradonačelnik Beograda Zoran Radojičić, njegov zamenik Goran Vesić, ambasador SAD Kajl Skot i drugi.

Spomenik je delo vajara Zdravka Joksimovića.

Predsednica vlade Ana Brnabić istakla je da se i otkrivanjem spomenika Karlu Maldenu donekle menja istorijska nepravda, jer nedovoljno zahvaljujemo i obraćamo pažnju na ljude koji su, poput njega, bili najbolji ambasadori Srbije u inostranstvu.

Time, poručila je, daje i signal svima koji se danas bore za Srbiju, svuda u svetu, da ćemo im zahvaljivati i da ćemo ih pamtiti.

Dodala je da je malo stvari za koje joj predsednik Srbije Aleksandar Vučić sugeriše da su važne i da na njih treba da obrati pažnju, a da je današnji događaj jedna od takvih stvari, te da joj je Vučić rekao da obrati pažnju jer se radi o jednom od naših najboljih ambasadora.

Brnabić je istakla da se ovaj vek razlikuje od prošlog, u kojem su ministarstva sile bila ministarstva policije i odbrane.

„Za uspešne zemlje u 21. veku ministarstva sile su ministarstva kulture i prosvete. Što brže to naučimo, brže ćemo postati zemlja koja se uspešno takmiči sa drugima”, rekla je Brnabić.

Ona je naglasila da je upravo to još jedan jedan spomenik koji ćemo možda ostaviti za nama - što će se još više ulagati u ta dva ministarstva.

Ministar kulture Vladan Vukosavljević istakao je da je priča o Karlu Maldenu deo velike priče o prvim srpskim naraštajima koji su bili u prilici da prepoznaju svoje darova i ostvare svoje mogućnosti.

„Karl Malden je priča o našim ljudima koji su oslobođeni ograničenja sredine proisteklog iz vekovne neslobode i nemaštine, dosegli vrhove u izabranim pozivima. Bili su to iskoraci, ne od 7 nego od sedamdeset i sedam milja. takav prekookeanski iskorak je najpre preduzeo Petar Sekulović, kao i mnogi naši Hercegovci, u potrazi za hlebom i srećom” kazao je ministar Vukosavljević.

Direktor Jugoslovenske kinoteke Jugoslav Pantelić istakao je da su Srbija, Beograd i Kinoteka danas dobili obeležije koje će nas zauvek podsećati na velikana filmske umetnosti Karla Maldena - Mladena Sekulovića.

Kako je rekao, Malden je ostavio neizbrisiv trag u više od 70 filmova među kojima su „Tramvaj zvani želja” iz 1951. godine za koji je dobio Oskara za najbolju sporednu ulogu, kao i „Na dokovima Njujorka” iz 1954. godine koji mu je doneo drugu nominaciju za Oskara.

Pantelić je podsetio da je u junu 2016. godine, zahvaljujući porodici Karla Maldena i angažovanju Dan Tane, Jugoslovenska kinoteka postala bogatija za legat tog velikana pokretnih slika.

Dan Tana se obratio rečima:"Hvala Srbijo, hvala Ameriko”.

„Ovo je divan dan. Malden je voleo svoje poreklo, ali je istovremeno bio ponosni građanin Amerike...Bio je divan čovek i imao sam bogato iskustvo prijateljstva sa njim. U njegovom društvu sam proveo skoro 55 godina i naučio sam mnogo od njega”, rekao je Dan Tana.

Video porukom obratili su se slavni dirigent Zubin Mehta, ćerke Karla Maldena, holivudski superstar Majkl Daglas, koji su poručili da je on bio jedan naznačajnijih glumaca u istoriji kinematografije.

„On je bio moj istinski mentor...Karl me je naučio sa slušam druge, imao je izvanrednu radnu etiku i bio divan čovek”, poručio je Daglas.
AddThis Sharing Buttons
Share to Facebook
4Share to TwitterShare to Google+Share to Email
 
Odlicno nadam se da su ga ucvrstili da ne bi dobio noge
 
Ja sam se nadao da će biti "dinamičniji" i verniji, nešto slično ovoj fotografiji iz serije



a boja materijala me podeća na olovnu figuricu (kao olovni vojnici) koja tek treba da se oboji.

Očekivao sam nešto drugo, al dobro je da je Malden dobio spomenik i da je Beograd dobio spomenik Mldenu.
 
Za mamlaza koji je išarao te obnovljeni spomenik:

https://www.vreme.com/cms/view.php?id=959088&print=yes

80 godina Spomenika zahvalnosti Francuskoj

A la France!

Danas konstatujemo da o velikom prijateljstvu, osim sećanja, svedoče još samo spomenici Autor
piše:
Zorica Janković

U sredu 11. novembra navršiće se tačno 80 godina od kada je u prestonici, u najlepšem delu Kalemegdanskog parka, otkriven Spomenik zahvalnosti Francuskoj, vajarsko delo Ivana Meštrovića.

Prvih godina nakon povratka iz Francuske, gde su tokom Prvog svetskog rata i neposredno posle njega, kao stipendisti tamošnje vlade bili na školovanju, grupa mlađih beogradskih intelektualaca oubičajila je svoja redovna viđenja. Ali, pored namere da im se u slobodi održi prijateljstvo stečeno u teškim danima nacionalne istorije, spontano se javila i potreba za "kultivisanje blagodarnosti i ljubavi prema Francuskoj", kao i želja "da ova osećanja dobiju i svoj vidan i trajan izraz" (Svetislav Marodić).

Beogradska opština je 17. decembra 1921. donela odluku da podigne nadgrobni spomenik francuskim vojnicima palim pri odbrani Beograda 1915, da bi Društvo nekadašnjih učenika francuskih škola i Društvo prijatelja Francuske, maja 1924. godine pokrenulo zvaničnu inicijativu za podizanje spomenika zahvalnosti Francuskoj. Biće to "prvi javni spomenici podignuti na nacionalnoj teritoriji u kojima je recepcija drugog prikazana u pozitivnom kontekstu", pisaće o tome kasnije profesor Miroslav Timotijević.


Odbor za podizanje spomenika zahvalnosti Francuskoj formiran je u leto 1924. Za predsednika je izabran francuski đak prof. dr Niko Miljanić (1892–1957), hirurg i jedan od osnivača Medicinskog fakulteta u Beogradu, dok su članovi bili sve sami ugledni javni radnici.

IZBOR MESTA ZA POSTAVLJANJE: Prvobitna zamisao bila je da se spomenik podigne u Parizu, pa se sa tim planom i krenulo u akciju prikupljanja priloga. Kada je obezbeđen veći deo potrebnog novca, zatražena je od Opštinskog odbora Pariza dozvola za podizanje spomenika, koja je uz pomoć tadašnjeg francuskog poslanika na našem Dvoru Emila Dara ubrzo i dobijena. Ali, pomoć poslanika Dara bila je samo deo plana francuske diplomatije, čiji je krajnji cilj bio da se spomenik ne podigne u Parizu, već u Beogradu, prestonici države od koje je Francuska, imajući u vidu svoje zasluge iz Prvog svetskog rata, očekivala da bude eksponent njene politike na Balkanu. Daroviti i školovani diplomata će svoju veštinu pregovaranja znati da upotrebi, pa će Odbor za podizanje spomenika pristati da donese novu odluku po kojoj se Spomenik zahvalnosti Francuskoj imao podići u Beogradu. Sa gledišta istorijske distance odluka Odbora se danas može razumeti, jer je doneta u "vreme kada su francuski uticaji postali dominirajuća konponenta kulturnog, ekonomskog i političkog života u prestonici novostvorene jugoslovenske države" (Vuk Vinaver).

IZBOR AUTORA I IZRADA SPOMENIKA: Sledstveno, trebalo je raspisati konkurs za izradu spomenika. Odbor je formirao komisiju, a za njenog predsednika izabran je akademik Bogdan Popović (1863–1944), istoričar književnosti i estetičar, nekadašnji pariski đak, osnivač Francuskog književnog društva, i u to vreme jedan od vodećih intelektualaca u zemlji. On će svojim autoritetom presudno uticati da se posao izrade spomenika poveri Ivanu Meštroviću (1883–1962), tada "najuglednijem nacionalnom umetniku svetske reputacije" (Miroslav Timotijević) koga je upravo tih dana preko štampe argumentovano branio od onih koji su bili protiv podizanja njegovog obnaženog Pobednika.

Po ustaljenoj tehnologiji izrade spomenika, iskusni Meštrović je ubrzo prionuo na posao. Na osmišljavanju koncepcije i izradi skice radio je nekoliko meseci. S obzirom na značaj memorijala, odlučio se za monumentalnu formu u stilu tada aktuelnog art dekoa (Art Deco): masivno telo ženske figure, snažnog iskoraka, odlučno ispružene ruke i ponosno uzdignute glave. U toj retorici stava i pokreta, Emil Dar je prepoznao dvostruko značenje spomenika: "Oči Francuske blistaju od borbenog gneva, ali u isti mah podižu ka idealu mira. Ruka je razmahnula ubilačkim mačem, ali je tako isto gotova i da ga s prezrenjem baci za sobom. Tako samo Francuska želi da bude predstavljena: rešena na odbranu, spremna na izmirenja" (Izjava francuskog poslanika g. Dara, "Politika", broj 8086. od 9. novembra 1930, str. 1). Kako je uticajni francuski poslanik, koji je od početka pratio Meštrovićev rad, bio zadovoljan idejnim rešenjem spomenika, veliki umetnik je mogao da nastavi posao.

Sledila je izrada gipsanog modela i njegovo livenje u bronzi, da bi početkom juna 1930. počela i finalizacija samog spomenika. Izrada gipsanog modela i livenje glavne figure visoke gotovo pet metara i teške preko pet tona, obavljeno je u Zagrebu, u livnici Umetničke akademije, čiji je rektor u to vreme bio Meštrović. Proces livenja je trajao tri i po meseca (od 3. jula do 20. oktobra), a izveden je starim italijanskim postupkom tzv. "izgubljenim voskom". Figura je izlivena iz 14 delova, koji su zatim sastavljeni u dva, tako transportovani u Beograd i na licu mesta spojeni u celinu. Sastavljanje gipsanog modela izvršio je majstor sa prezimenom Bubanj, samo izlivanje Franjo Antolić, sastavljanje i cizeliranje (završna obrada) izlivenih komada Emil Jingman, dok je u svim ovim poslovima učestvovalo još četiri pomoćnika.

Istovremeno sa izradom glavne figure, druga grupa Meštrovićevih pomoćnika izradila je u Splitu postolje. Obradu bračkog kamena za sastavljanje dvostepenog postolja, visokog preko sedam metara, izveli su iskusni majstori jedne kamenorezačke radionice, dok su dva bočna reljefa isklesali po Meštrovićevim modelima njegovi učenici Frano Kršinić i Antun Augustinčić, potonji svetski priznati vajari.

Reljefima je namenjena uloga retoričke podrške osnovnom značenju glavne figure. Na jednom je izvedena personifikacija Sorbone (isklesao F. Kršinić), simbol francuske pomoći u obrazovanju srpske omladine, a na drugom (isklesao A. Augustinčić) jedinstven niz francuskih i srpskih ratnika, simbol vojne saradnje u proboju Solunskog fronta (francuski naziv, Istočni front).

Na prednjoj strani postolja uklesano je: A la France MCMXXX, a na zadnjoj: Volimo Francusku kao što je ona nas volela 1914–1918.

IZBOR MESTA ZA POSTAVLJANJE SPOMENIKA: Nema sumnje da je francuski poslanik na nešem Dvoru Emil Dar ispoljio svoj uticaj i prilikom izbora mesta za postavljanje spomenika. Njemu je bilo dobro poznato simboličko značenje Kalemegdanskog parka i da je u njegovom centralnom delu ostao prazan prostor sa koga su uklonjeni ostaci monumentalnog spomenika vođi Prvog srpskog ustanka Karađorđu Petroviću, srušenog od strane austrijske vojske za vreme okupacije 1916. godine. Mesto dobija na značenju i zbog toga što se do njega dolazi iz pravca najpoznatije prestoničke ulice (Ulice kneza Mihaila), prolazeći u samom parku kroz Aleju velikana srpske prosvete sa već podignutim spomenicima. Naravno, Dar je imao u vidu i da se spram prestoničkog parka privodila kraju gradnja monumentalne palate francuskog poslanstva, što je bio razlog više da upotrebi svoj uticaj da nadležni u Beogradu donesu odluku da se spomenik državi koju predstavlja podigne baš na tom mestu.

Konačna odluka o mestu postavljanja spomenika doneta je na sednici Opštinskog odbora 19. septembra 1930. Kameni delovi postolja i dva dela glavne bronzane figure dopremljeni su u Beograd krajem oktobra, a rad na njihovom postavljanju trajao je osam dana.

SVEČANO OTKRIVANJE: Značaj događaja, višednevna najava u štampi i lep jesenji dan privukli su tog utorka 11. novembra 1930. masu sveta na ulice prestonice: u najlepšem delu Kalemegdanskog parka, na godišnjicu završetka Prvog svetskog rata, imao se otkriti Spomenik zahvalnosti Francuskoj. Dan ranije, na glavnoj železničkoj stanici, uz državne i vojne počasti, svečano su dočekane dve delegacije prijateljske države. Prvu su sačinjavali članovi udruženja bivših boraca sa Solunskog fronta, na čelu sa svojim predsednikom Markom Eroom, dok je druga bila francuska državna delegacija, koju je predvodio ministar penzija Šampetje de Rib.

Glavna svečanost, otkrivanje Spomenika zahvalnosti Francuskoj, bila je sutradan, na Dan mira. "Još od ranog jutra Beograd je dobio praznični izgled. Sve kuće bile su okićene francuskim i jugoslovenskim zastavama. U glavnim ulicama mnogi prozori i balkoni bili su ukrašeni cvećem i pirotskim ćilimima" ("Politika", 12. nov. 1930). Državne institucije i prodavnice nisu radile, dok su odmah izjutra u svim beogradskim školama održana predavanja o Francuskoj, kao i o značaju svečanosti koja se toga dana imala održati. Po završetku tog časa, učenici su se organizovano uputili ka Kalemegdanu.

Značaj predstojećeg događaja, francuske kulture i francusko-jugoslovenskog prijateljstva istaknut je i na svečanoj sednici koja je započela u 9 sati u velikoj dvorani Univerziteta. U isto vreme na Kalemegdanu se već okupilo oko dvadeset hiljada Beograđana i gostiju iz svih delova zemlje. Po završetku sednice njeni učesnici (gosti iz Francuske i najviše domaće javne ličnosti) uputili su se ka mestu centralne svečanosti, prolazeći kroz špalir građana, koji ih je pozdravljao.

U 11 sati na ulaz u Kalemegdanski park dovezli su se kralj Aleksandar, kraljica Marija, knez Pavle i kneginja Olga. Do svečane bine postavljene s desne strane spomenika, pešice su prošli Alejom velikana, duž koje su ih pozdravljale brojne delegacije prispele iz cele zemlje. Svečanost je započela ćutanjem u trajanju od dva minuta u znak počasti prema francuskim i srpskim ratnicima palim tokom Prvog svetskog rata, dok su se jedino u daljini čula zvona Saborne crkve. Prigodan govor prvo je održao prof. Niko Miljanić, predsednik Odbora za podizanje spomenika, koji ga je zatim otkrio. "Neka ovaj veličanstveni spomenik priča budućim generacijama o veličini zahvalne duše i heroizma našeg naroda!", izrekao je Milan Nešić, predsednik Opštine beogradske, primajući spomenik na čuvanje. U ime francuske države i naroda zahvalio je Šampetje de Rib, šef francuske delegacije, da bi potom u ime Kraljevske vlade govorio ministar Kosta Komanudi.

Popodne su učenici i profesori svih beogradskih škola prodefilovali pored spomenika, dok je za goste iz Francuske priređen prijem u Dvoru na Dedinju. Tom prilikom je Šempetje de Rib uručio prestolonasledniku Petru orden Legije časti, kojim ga je odlikovao predsednik Republike Francuske. Otkrivanju spomenika nije prisustvovao njegov autor Ivan Meštrović. O svojoj sprečenosti (prema vlastitoj izjavi – zbog bolesti) proslavljeni vajar nije obavestio organizatore svečanosti već francuskog poslanika Emila Dara, što još jednom potvrđuje dominantnu ulogu francuske diplomatije u podizanju spomenika u Beogradu.

Šest godina kasnije Pariz se odužio Beogradu. U njegovom XVI kvartu podignuti su spomenici kralju Petru i kralju Aleksandru Karađorđeviću. Ali ni tada inicijative nisu bile državne, već su ih pokrenule društva francusko-srpskog prijateljstva.

VREME ZA KOJE ISTORIJA NIJE DALA KONAČNU REČ: Svoj govor na svečanoj sednici u zgradi Univerziteta, na dan otkrivanja spomenika, uvaženi profesor Bogdan Popović završio je rečima: "Na spomeniku stoji zapisano: Francuskoj! (A la France!) i, na drugoj strani: Volimo je kao što je i ona nas volela! Ovim natpisima današnji naraštaj dodaje, ostavljajući spomenik u anamet budućim pokolenjima, ovaj savet i uzbuđenu poruku: Volite Francusku kao što smo je mi voleli!"

Amanet iz 1930. poštovan je sve do NATO agresije na SR Jugoslaviju, u kojoj je učestvovala i Francuska, kada je spomenik prekriven crnim platnom i postavljen natpis: Neka je večna slava Francuskoj koje više nema. Naravno, i o učešću francuskih borbenih aviona koji su u proleće 1999. godine bacali bombe sa zabranjenim osiromašenim uranijumom po Srbiji, i o reakciji mladih Srba koji su crnim platnom prekrili Spomenik zahvalnosti Francuskoj, svoju reč treba da dâ istorijska nauka. Za sada konstatujemo da o velikom prijateljstvu, osim sećanja, svedoče još samo spomenici.

Autorka je istoričar i kustos Istorijskog muzeja Srbije
 
Izvor: N1.rs

Spomenik Dijani Budisavljević na Savskom keju
Spomenik Dijani Budisavljević biće postavljen na Savskom keju na levoj obali Save pored Spomenika žrtvama logora na Sajmištu, odlučeno je na sednici Odbora za podizanje tog spomenika.

Kako prenosi Beoinfo, na sednici su donete odluke o podizanju spomenika i raspisivanju konkursa za idejno rešenje spomen obeležja Dijani Budisavljević.

Predsednik Odbora Goran Vesić izjavio je da će Odbor do kraja ove godine raspisati međunarodni konkurs za idejno rešenje spomenika.

"Očekujemo do sredine godine da imamo izabrano rešenje za spomenik kako bi ono bilo realizovano u drugoj polovini godine, rekao je Vesić.

On je podsetio da je Dijana Budisavljević tokom Drugog svetskog rata spasila 15.336 srpske dece iz ustaških logora smrti u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

http://rs.n1info.com/a437541/Vesti/Spom ... -keju.html
 
Стварно су могли неку бољу локацију, схватам да постоји план да се цео тај комплекс среди али тренутно је некако у запећку...

Ничу споменици као печурке после кише,али некако немамо среће са решењима...видећемо овде како ће изгледати али избор локације је могао бити и бољи.
 
Evo malo svetla na crveni krst na Crvenom krstu.

https://www.danas.rs/beograd/crveni-voz ... -radovima/

U Zavodu za zaštitu spomenika kulture Beograda ističu za portal Danasa da je to što je Vozarev krst, na Vračaru, nekoliko dana bio crvene boje bila samo jedna od faza restauriranja spomenika i da je u međuvremenu „dobijeni crveni film uklonjen“.

Prvobitno je danas na pitanje naših novinara zašto je Vozarev krst prekrečen u crvenu boju, iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda rečeno da je u pitanju greška izvođača i da je u toku skidanje farbe koja je prethodno naneta. Tom prilikom su istakli i da ne znaju kako je do te greške došlo kao i da je to farba za beton koja se lako može skinuti. Ipak, ubrzo su iz Zavoda demantovali ovu nezvaničnu izjavu datu portalu Danasa, a i izvođač radova, firma KOTO d.o.o. iz Beograda, koja je pored rekonstrukcije Vozarevog krsta nadležna za obnovu još 13 spomenika na beogradskoj teritoriji, navodi da greške u obnovi ovog spomenika nije bilo već da je u pitanju faza rada.

„Kako je postojeća obloga od veštačkog kamena u prethodnom periodu više puta segmentno obnavljana, izuzev planiranih radova na sanaciji trenutnih oštećenja, izvršena je i konsolidacija svih površina, nanošenjem konsolidujućeg sredstva premazivanjem. Primenjeni postupak je proizveo efekat crvenog obojenja na spoljnim površinama. Dobijeni crveni film je peskiranjem uklonjen, a obloga od veštačkog kamena je konsolidovana. Po završnom pranju i čišćenju, po svim površinama spomenika će biti naneta hidrofobna i aseptička zaštita“, navodi se u saopštenju.

Pogledajte prilog 2Pogledajte prilog 1

Neko stručniji (@Moravac) bi mogao da objasni da li je ovo crveno bila neka zaštitna boja ili šta već i zašto je skinuta.

Kada bih bio senzacionalnista, bez ikakve provere, rekao bih da je korišćen zaštitni premaz za metal koji je često crvene boje.
 
Ja bi reko da su se nasili u neobranom grozdju i da nisu uskladili price koto i zavod i da su smotani
Astro nije koriscena osnovna boja za metal tzv minij...
Za hidrofobnu se slazem zastitu a ova asepticka khm ...
Novinari su ih trebali detaljnije. Ispitati i koje su jos spomenike dobili dazastite ...A konsolidujuca sredstva su bezbojna ...
 
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=583475#p583475:2jbpleel je napisao(la):
astrodule » Pet Nov 23, 2018 8:21 am[/url]":2jbpleel]Nenad Kostić ma Fejs strani Srpski arhitekti
fca1bf27819fbbc695f60c326ce45818.jpg
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=zSJ-lWdvAao[/youtube]
 
Klasično prebacivenje odgovornosti.

Crvena boja je najklasičnija boja za beton, koja se uklonila nakon peskiranja (ili pranja) zbog halabuke koja je podignuta u medijima.
A da se razumemo u jednom, nikom od izvođača radova radova ne bi palo na pamet to da radi da neko iz ZZZS nije rekao ili odobrio.

Napominjem još jednom, spomenik je i pre ove "intervencije" bio u katastrofalnom stanju.
 
Данашњи мој снимак:

qnZcbZH.jpg


Слова се виде, дакле,исто као пре... Једино је на врху опет видљиво место старога оштећења од пре више деценија, где је извиривала и арматура, само треба детаљно дорадити поправку.
 
Vrh