Да дам и ја свој коментар на тему овог споменика. Тачније, фокусираћу се на вредност историјске позадине овог споменика, којом сам, као неко из струке, задовољан, но, да почнем.
Наиме, Делија је лепо приметио површност "симболике" која нас упућују на закључак како је "наша култура проистекла из византијске", што, наравно, није тачно. Но, с обзиром да споменик приказује Немању како стоји на оштећеној византијској кациги, не могу да се сложим са мишљењем новинара, аутора (или кога год да је написао текст) да је основна симболика византијаске кациге - византијска култура. Можда украсни елементи кациге могу имати неке референце на византијску културу, али војничка кацига не може примарно симболисати културу, већ, пре свега, војску и власт. У овој случају, пошто је реч о Византији, сматрам да је кацига одличан избор за симбол византијске власти. У време византијског цара Маврикија, долази до успостављања егзархатског система (реч је о Равенском и Картагинском егзархату, да будем прецизнији), из кога ће касније, у време цара Ираклија, бити рођен тематски систем. Византијске теме представљале су обједињени војно-административни ентитети унутар Византијске империје, основе одбране граница, које су наши преци морали да сломе, како би се настанили на овим подручјима. Ту је такође Делијина критика да "скандалозна симболика да је пропаст Византије посредно довело и до нашег пада у ропство" и како је "повезивање нашег рађања на темељима византијске пропасти је већ својеврсна перверзија". Ја се овде са Делијом не слажем. Колико год некима од нас Византија била драга, чињеница је да без њеног слабљења, проузрокованог унутрашњим трзавицама, ми не бисмо ни били на овим подручјима. Па управо је пуч Флавија Фоке и продор Персијанац омогућио Словенима да отпочну трајна насељавања на Балкану. Да је којим случајем било другачије, највероватније би наше претке сатрале хорде Мађара и других народа пред капијама Византијске државе. Ту је такође чињеница да је наша средњевековна држава кроз добар део своје историје била фокусирана на сузбијање византијске државе. На крају, сам цар Стефан Душан је тражио од Млечана да му уступе флоту како би освојио Цариград.
Неко од форумаша (нисам сигуран да ли овде или на ССЦ) је поменуо критику како је Немања превише представљен као духовник, те да је он примарно био ратник. Не слажем се у потпуности са овом критиком. Сам Немања је ктитор три драгуља у круни српског манастирског задужбинарства -
Студенице,
Ђурђевих Ступова и на крају
Хиландара (као и других манастира, какав је манастир Светог Николе код Куршумлије). Управо је поседобање богатог задужбинарства и богате палате духовности утрло пут стварања наше аутономске српске архиепископије. Стварање наше цркве можда јесте било последица потенцијалног ривалства Теодора Ласкариса са епирском државом и Димитријем Хоматијаном (архиеписком Охридске архиепископије), али сумњам да би нам била дозвољена самостална архиепископија без икакве инфраструктуре, са планинским црквама-брвнарама и сличном. Критика везана за мач је потпуно оправдана. Заиста је прекратак, а тиме се некако Немањина ратничка страна неоправдано гура у други план.
На крају, пошто нисам ни вајар, ни архитекта, укратко ћу изнети шта ми у самом извођењу овог споменика (поред димензија мача) смета. Као прво, ту су димензије постамента. Сматрам да је превелик, просто дави саму фигуру великог жупана Стефана Немање и гура га у други план. Ту је и она идеја са скиптром и стакленом површином на поду, за коју сматрам да је превише, те да би могла бити оштећена од хулигана и сл.
Све у свему, јако сам задовољан изабраним решењем. Примедба да је решење могло бити савременија и да је решење превише старомодно је сасвим у реду. Но, од свих личности у нашој историји, сматрам да је Немања једна једина личност која заслужује споменик у том "старомодном" стилу, баш из разлога што је такав споменик требало подићи пре 100, 150 година, када су такви стилови и даље били актуелни.
Срдачан поздрав и избињавам се на подужем посту
