Мени се допада мач који Стефан Немања држи као да је крст, а и облика је крста у доњем делу, при руци, и како цела фигура осликава владара у добу живота када као ратник напушта свет власти и борбе, и прелази у свет смирености и духовности. Испод фигуре су представљени његово време и (позамашна!) дела, опет у тренутку мене, када једно нестаје, а друго настаје.
Ни фигура, ни мач нису представљени једнозначно, тако да зраче победу, снагу и моћ, већ прелазно раздобље ка мудрости и смирењу с великим резултатима иза себе којима замишљени Велики Жупан, загледан малко у страну и надоле, у дубине свог искуства и света, не може сагледати крајњи смисао и резултат. Он је још стамен, мач је још уздигнут и спреман ако устреба, али са свешћу да крст у истом положају може понекад и у понечему да буде једнако делотворан. Или је једино што после свега преостаје.
---------------------------
Ако нема још неку значајну намену, у овом тренутку јавности непознату (!), не могу никако да поверујем да улаз у црпну станицу није могао да се направи тако да буде у нивоу земље и практично невидљив. Како то да нико није знао да је тако по плану, зашто није нигде на цртежима, у чему је ствар?
