Bravo Homere, uvek do u jotu sve kako i sam mislim.
Vazda se razgoropadim (a nisam plahovite naravi) kada mi neko kaže da je u ma kom trenutku posle 2000. bilo gore nego devedesetih. Takve olake tvrdnje dolaze skoro isključivo od onih koje su devedesete tek okrznule, jer su u to vreme bili suviše mali da bi imali iole formiranu svest o stvarnosti i događajima u njoj. U slučaju da se ne radi o junošama, u pitanju je klackalica koja odlazi ili na stranu najbestidnijeg interesa ili najobičnije beslovesnosti.
Bez i najmanje namere da se to uzme ikako drugačije do kao puka informacija o iskustvu, želeo bih da se zna da sam bio veoma angažovani učesnik gotovo svih protesta protiv Miloševića (ali i protiv svih ludila nastalih iz nacionalističkog orgijanja diljem počivše Jugoslavije). I pored silnih razočaranja nakon 5. oktobra, da se nekim vremeplovom vratim u to vreme i da se na čelu protesta nađu isti ljudi koji će kasnije zloupotrebiti svoje stečene pozicije i izneveriti veliko poverenje, uradio bih sve isto. Ne zato što sam bu**** koja se o isti kamen spotiče dva puta, već zato što znam da to vladajuće zlo mora da nestane da bi bilo koje dobro moglo da živi. Većina nas tada nije trošila đonove po beogradskom asfaltu da bi utrla put karijeristima i ljudima željnim novca I slave. To smo radili zbog sebe, da bismo preživeli. I bez obzira na sve nakaradnosti godina koje su usledile, neka nada se pojavila. Za sve vas koji ne znate devedesete – to su bile godine ubijene nade. Prvo silovane, pa izmasakrirane do neprepoznatljivosti. Nade koja je morala brzo da umre, naočigled svih.
Jučerašnji bunt mi miriše na proteste devedesetih. To je isti pristojan svet koji želi pristojnu državu. Gde zdrav razum neće visiti na Terazijama, ismejan od onih koji znaju samo da unižavaju kako bi se sami osećali vrednije.
Ne moramo se slagati ni u čemu, ali ako želimo da živimo u koliko-toliko uređenoj državi, moramo braniti svačije neprikosnoveno pravo na slobodnu misao i slobodno delovanje (do granice preko koje dolazi fašizam i puko nasilje), a to uključuje i proteste. Ja ću uvek ustati u odbranu tog vašeg prava, bez obzira koliko vaš pogled na svet bio daleko od mog, a to valjda mogu (naivno?) da očekujem i od vas. Suviše ste mladi da biste govorili otrovnim jezikom ratnohuškačkih dnevnika RTS-a iz devedesetih.
Vazda se razgoropadim (a nisam plahovite naravi) kada mi neko kaže da je u ma kom trenutku posle 2000. bilo gore nego devedesetih. Takve olake tvrdnje dolaze skoro isključivo od onih koje su devedesete tek okrznule, jer su u to vreme bili suviše mali da bi imali iole formiranu svest o stvarnosti i događajima u njoj. U slučaju da se ne radi o junošama, u pitanju je klackalica koja odlazi ili na stranu najbestidnijeg interesa ili najobičnije beslovesnosti.
Bez i najmanje namere da se to uzme ikako drugačije do kao puka informacija o iskustvu, želeo bih da se zna da sam bio veoma angažovani učesnik gotovo svih protesta protiv Miloševića (ali i protiv svih ludila nastalih iz nacionalističkog orgijanja diljem počivše Jugoslavije). I pored silnih razočaranja nakon 5. oktobra, da se nekim vremeplovom vratim u to vreme i da se na čelu protesta nađu isti ljudi koji će kasnije zloupotrebiti svoje stečene pozicije i izneveriti veliko poverenje, uradio bih sve isto. Ne zato što sam bu**** koja se o isti kamen spotiče dva puta, već zato što znam da to vladajuće zlo mora da nestane da bi bilo koje dobro moglo da živi. Većina nas tada nije trošila đonove po beogradskom asfaltu da bi utrla put karijeristima i ljudima željnim novca I slave. To smo radili zbog sebe, da bismo preživeli. I bez obzira na sve nakaradnosti godina koje su usledile, neka nada se pojavila. Za sve vas koji ne znate devedesete – to su bile godine ubijene nade. Prvo silovane, pa izmasakrirane do neprepoznatljivosti. Nade koja je morala brzo da umre, naočigled svih.
Jučerašnji bunt mi miriše na proteste devedesetih. To je isti pristojan svet koji želi pristojnu državu. Gde zdrav razum neće visiti na Terazijama, ismejan od onih koji znaju samo da unižavaju kako bi se sami osećali vrednije.
Ne moramo se slagati ni u čemu, ali ako želimo da živimo u koliko-toliko uređenoj državi, moramo braniti svačije neprikosnoveno pravo na slobodnu misao i slobodno delovanje (do granice preko koje dolazi fašizam i puko nasilje), a to uključuje i proteste. Ja ću uvek ustati u odbranu tog vašeg prava, bez obzira koliko vaš pogled na svet bio daleko od mog, a to valjda mogu (naivno?) da očekujem i od vas. Suviše ste mladi da biste govorili otrovnim jezikom ratnohuškačkih dnevnika RTS-a iz devedesetih.
