Imam utisak da bi umesto priče koliko je Jugoslavija bila uspešna korisnije bilo objasniti kakve tačno veze ima urbanizam i politika, jer ćemo inače stalno imati digresije u pogrešne vrste političkih diskusija. Izvinjavam se na dužini teksta.
Postoji direktna parelela sa političkim karakterom države. Obično se smatra da su levičarski (socijaldemokratski) sistemi oni gde se relativno veći deo zarade kroz porez vraća čitavoj zajednici, a desničarski oni gde mnogo veći deo zarade ostaje onima koji su je stvorili. Ovaj poslednji je efikasniji u proizvodnji, ali mnogi smatraju da je nepravedan, loš je u dugoročnom planiranju potreba, pogotovo opštih, kreira ogromne društvene podele i napetosti. Kod levičarskog je obrnuto. Pripadnici desne političke filozofije tvrde da je samo pojedinac dobar i štedljiv organizator, a obično je samo pojedinac, a ne kolektiv, onaj glavni kreator nove vrednosti. On svojim znanjem i radom smišlja i organizuje stvaranje novog proizvoda. Njihovi protivnici kažu da kapitalisti, ako plaćaju minimalni porez, ustvari bez naknade koriste, tj bukvalno kradu resurse društva, dok praktično sami prisvajaju čitavu zaradu, iako nisu sami zaslužni za njeno stvaranje. Pri tome se misli na uobičajeni sistem koji kroz manipulaciju tržištem i državnom politikom veštački drži na niskom nivou cene svojih inputa, naprimer neobnovljivih prirodnih resursa, radne snage, njihovog obrazovanja, zdravstvenog sistema, ishrane, kvaliteta života, tj čitave kulturne nadgradnje jednog kompleksnog društva koja je direktno ugrađena u krajnji proizvod, a vrednovana manje nego što je njen doprinos. A poseban i globalno nerešen problem je pitanje nevoljnosti da se plaća "amortizacija", tj troškovi dugoročne održivosti takvog društva.
Ova podela je direktno preslikana u oblast urbanizma. Grad živi od naknada za korišćenje zemljišta koje poseduje. Zemljište je za njega novac. Ako se na nekom placu napravi park, ili bilo šta što pripada gradu, to za njega predstavlja izgubljenu zaradu plus što nastaje trošak, jer to sada treba održavati. Tako na kraju dolazimo do toga da su javne zgrade i javne površine suštinsko i isključivo političko pitanje. Gde povući liniju? Kad ih ima premalo, a kad previše? Jedan, desni ekstrem, je ideja da svo kvalitetno zemljište treba da bude izvor zarade, tj da bude na prodaju, pa ko ima para, neka ga koristi, a ostale saterati u slamove i okružiti policijom. Levi ekstrem je ostaviti previše zemljišta tako da budu na trošku grada, čime njegovi troškovi postaju veći nego što bi bilo opravdano.
I sad su Beograđani došli do istorijskog raskršća. Šta je u odnosu na ovu podelu optimalno u našem slučaju? Drugim rečima, kakav grad žele? Šta su njegove vrednosti i komparativne prednosti koje treba čuvati? Puno para (za neke) uz ogromno raslojavanje i napetosti, ili manje para (nadam se, samo u početku) uz mirniji i bitno lepši grad?
Nevolja je što su političari to umesto nas već odabrali. Kad je počela nagla rasprodaja najboljih lokacija u gradu za njima potpuno neprimerene sadžaje, naprimer Kalemegdana, Ušća, jedine lokacije na desnom rukavcu Dunava, postalo je jasno da je odabran smer koji vodi daleko u desnu stranu političkog spektra. Prodaje se ono što odmah donosi najviše novca, iako su bile u pitanju apsolutno idealne javne površine, prostor koji će gradu u budućnosti zaista trebati, a ipak je ostavljeno da neko drugi brine o toj budućnosti.
Beograd na Vodi je, sem drugih problema koje ima, izazvao kontraverze i zbog svog drastično izraženog političkog aspekta. Tu smo videli da je "urbanistička politika" otišla još i više u desno. Sve je u njemu podređeno investitoru, drugim rečima maksimalnom iskorišćenju prostora (ali ne da bi se prostor iskoristio i za javne zgrade ili opšte potrebe, nego da bi SAMO INVESTITOR imao veći stepen iskorišćenja). Primera ima više. Uski trotoari od svega par metara, ništa veći od onih u Starom gradu, tik pored gigantskih zgrada. Zatvoreni blokovi. Direktna prevara sa procentom zelenih površina, u koje su izgleda uračunali i levu obalu Save, samo da bi na desnoj veći deo zemljišta mogao biti pokriven zgradama, a da procenat zelenila na papiru i dalje izgleda veliki. Pa zatim, nigde ostavljenog prostora za metro i tramvaj, iako se zna da bez njih neće ići. Kuda će ići pruga, gde će biti ogromna stanica, gde se prelazi reka? I taj prostor je na planu posvećen zgradama. Šta je sa proširenjem Savske ulice i uopšte boljim rešenjem saobraćaja, što bi takođe investitoru oduzelo još prostora. Ili gde je eventualni automobilski most i njegovi prilazi, ili dokaz da on Beogradu nikada neće biti potreban?
Tu je na kraju i činjenica koju sam tek nedavno u potpunosti shvatio. Onih smešnih 10 metara odvojenih za šetalište duž obale, je ustvari verovatno samo tehnički i bezbednosni minimum za širinu nasipa ovako velikog naselja opterećenog podzemnim vodama. Da bi nasip bio vodonepropusan i bezbedan, na njemu je zabranjena bilo kakva gradnja. Njegovo zemljiše ne sme kopanjem ili bušenjem biti kompromitovano na bilo koji način, pa se (ne računajući neke sasvim posebne projekte) ništa ozbiljnije i ne može graditi. Tako da su naši vrli projektanti jednostavno ostavili samo onoliku širinu koju su apsolutno morali (dakle zbog nasipa, ne zbog šetalita), pa onda, da bi skinuli odgovornost sa sebe, napisali da je to minimum, ali onda ipak sve placeve izračunali uzimajući u obzir baš tih 10 metara, a ne VIŠE od toga. Prepravka je sada naravno i nemoguća bez pravljenja novog plana. Tako da, iako je formalno ucrtano (na vrhu nasipa), suštinski posmatrano tamo posebnog javnog šetališnog prostora namenjenog ljudima i nema. Privatne parcele dopiru do same zone nasipa, a ljudi, ako žele da šetaju po njegovom vrhu, mogu, ali sam grad na obali NEMA u svom vlasništvu nikakav poseban javni pešački, biciklistički i uslužni prostor (ulaz u marine, prodaja, odmor, rekreacija, zelenilo, česme, klupe) nezavisan od obaloutvrde. SA je ipak preveliki prostor i previše važna komunikaciona veza sa Adom Ciganlijom da ne bi morao da postoji POSEBAN projekat i poseban prostor odvojen samo za to. I ovde se dakle vidi grčeviti napor da se maksimizuje iskorišćenje za investitora, a minimizuje za grad.
Ukratko, urbanizam u sebi krije dovoljno prostora da bi UVEK bio i politika. Kome više izlazite u susret, koliko i zašto? Politika koja se u Beogradu već decenijama vodi je u toj meri usmerena da komercijalizuje što više trenutno postojećih i potencijalnih javnih prostora, odnosno pogodnih placeva za gradnju javnih zgrada ili neophodne infrastrukture, da to već nedvosmisleno ima oblik izrazito desničarskog pokreta koji će bitno ugroziti budući kvalitet života. Ako se nastavi u istom smeru, uropastićemo jedine preostale prilike za rešavanje ponekad tragično loše infrastukture, ali i jedine komparativne prednosti koje ovaj grad ima, i pretvoriti ga u mesto gde zaista neće biti prijatno prolaziti bez posebne zaštite.
