Аутор: Марија Бракочевић, Далиборка Мучибабићсубота, 21.11.2015. Politika
– Име улагача који треба да обезбеди 25 милиона евра за реконструкцију комплекса биће познато 2016. – У граду најављују унапређење енергетске ефикасности објекта, али и делимичну измену његове намене – Обнова конгресног центра биће први београдски пример примене Закона о улагањима
У обнову „Сава центра” – највећег, али више не и најсавременијег конгресног центра на Балкану – град неће уложити ни динар. Реконструкцију, а потом и управљање овим јавним предузећем власти ће препустити приватном партнеру. Темељно преуређење које ће морати да одобри и Стојан Максимовић, аутор здања, требало би да почне крајем 2016. У граду засад не откривају ко ће бити инвеститор: инвестициони фонд, домаћа или инострана грађевинска компанија или, можда, партнер који досад није имао искуства у конгресном туризму. Његово име биће познато почетком наредне године, уверава Драгутин Ненезић, задужен за јавно-приватна партнерства и инвестиције у кабинету градоначелника Београда.
– За овај колосални подухват кроз јавно-приватно партнерство инвеститор би требало да обезбеди око 25 милиона евра, процене су стручњака из конгресно-туристичке индустрије. Ако партнер не буде из те области, мораће у свом тиму да окупи стручњаке који имају искуства у конгресном туризму. Уколико обнова почне следеће године, могла би да буде окончана 2018. – најављује Ненезић.
Поред идеје о обнови, у граду најављују унапређење енергетске ефикасности „стакленог дворца”, али и делимичну измену његове намене. Замисао је да се у будућности ова кућа примарно бави конгресним туризмом. То је економски и најприхватљивији предлог јер се конгресни туриста код нас у просеку задржи 3,3 дана. Дневно потроши 400 до 450 евра, а из године у годину расте и број интернационалних конференција у српској престоници.
– Очекујемо да ће будући инвеститор преуредити унутрашњост здања тако да у њему буде више простора за промоције, штандове, а мање конференцијских сала и локала. „Сава центар” не треба да буде само место за одржавање културних дешавања, конгреса политичких странака, објекат где се закупљују локали или место за оглашиваче на фасади. Напротив, да би био самоодржив, не може да остане само објекат за културно-извођачку делатност, већ и конгресну – сматра Ненезић.
Руководство „Сава центра” ипак подсећа да у свету не постоје конгресни центри који су самоодрживи, већ их „издржава град или држава”. Такав пример је Цанкарјев дом у Словенији који држава дотира и до 70 одсто.
– Тај конгресни центар је упола мањи од нашег, али функционише по истом принципу. Држава га финансира, а вишак зараде одлаже се у фонд, у којем је претпрошле године прикупљено 1,2 милиона евра. Тај новац искоришћен је за реновирање њихове највеће сале. То значи да држава не мора даље да улаже у Цанкарјев дом јер он сам себе исплаћује, али се држава најпре заузела за њега – опомињу у „Сава центру” и подсећају да је овај објекат направљен да доноси зараду држави и да од града треба да буде дотиран. Као илустрацију такве тврдње у управи „Сава центра” наводе Европски конгрес кардиолога који је у одржан 2012. Више од 3.700 учесника тада је у Београду потрошило око 3,5 милиона евра, а предузеће је приходовало око 250.000 евра.
Словеначки модел функционисања, ипак, неће бити примењен на нашем конгресном центру.
– Кад град већ нема новца за улагање, онда постоји могућност да уз управљање инвеститору уступи и земљиште око „Сава центра” на коришћење. На њему може да гради пратеће садржаје, стамбено-пословни простор или хотел, од чега ће град остварити додатни приход. То захтева измену планских докумената на чему се увелико ради. Предложена је и промена намене простора око „Сава центра”, из јавног у комерцијални – објашњава Ненезић.
Значи ли то да ће приватни интерес бити изнад јавног?
– Обнова „Сава центра” биће први београдски пример примене Закона о улагањима. Он предвиђа да на једном месту инвеститор брзо добије потребне сагласности под условом да то што ради није на штету јавног интереса. А све што буде градио на околном земљишту биће у складу са законом – уверава Ненезић.
-----------------------------------------------------------------------------
Архитекта Максимовић: Рушите или обновите
Или срушите „Сава центар” или га обновите, само немојте дозволити да се то здање обруши некоме на главу, завапио је у телефонском разговору за „Политику” Стојан Максимовић, пројектант здања, из свог дома на литицама Атлантског океана у Бостону. Он ће, каже, поново подржати идеју градских власти да реконструишу његово „животно дело” и спреман је да помогне. То је учинио и пре десет година, када је израдио пројекат обнове за који није било новца.
– Прошле су скоро четири деценије откако је подигнут, а да није темељно реконструисан. Променили су се стандарди градње таквих објеката, али и захтеви корисника и он је, иако још служи, одавно на вештачким апаратима. Замислите само да 40 година нису промењени алуминијумски и челични носачи стаклене фасаде у објекту који је угостио небројене културне догађаје. Да не говорим о томе колико енергије гута за хлађење и грејање – истиче Максимовић и присећа се детаља из времена тог градитељског подухвата.
Марта 1976. године на његов радни сто, за којим је тада обављао дужност главног пројектанта Дирекције за изградњу Београда, стигао је захтев из Скупштине града да Дирекција обезбеди одржавање Конференције о европској безбедности и сарадњи КЕБС, 15. јуна 1977. У заглављу тог папира стајало је Кабинет председника СФРЈ и писало је: „Потребно је обезбедити рад конференције свих европских и других делегација у више сала капацитета 250 – 1.000 места уз прес и ТВ центар, пратеће службе и услуге на неодређено време”.
Да би се удовољило таквим захтевима, требало је изградити посебан објекат – конгресни центар од око 50.000 квадрата. За свега месец дана Максимовић је морао да преда концептуално решење здања.
– Тај месец провео сам у изолацији, у кући за госте Скупштине града, у авионима између Париза, Копенхагена и Хелсинкија које сам посетио да видим како су они тај посао савладали, у бесаним ноћима са својим првим сарадником Радомиром Михајловићем, главним инжењером конструкције – присећа се Максимовић.
Конференцијски центар, као прва фаза пројекта, завршен је за 11 месеци, од априла 1976. до почетка маја 1977, што је у оно време било ванредно брзо. Две године касније целину од око 120.000 квадрата чиниле су конгресно-концертна дворана за 4.000 посетилаца и хотел „Интерконтинентал Београд”. Да је реч о врхунском делу савремене архитектуре тог времена најбоље сведочи податак да је „Сава центар” 1979. номинован за Прицкерову награду, установљену исте године. Београдски комплекс био је међу топ десет објеката који су претендовали за највредније светско признање у архитектури.
Пре 36 година „Сава центар” се борио за Прицкера, а за 15 дана највећи међународни скуп у Београду, и то онај наследника КЕБС-а, данас ОЕБС, одржаће се у „Арени”, архитектонски стерилној спортској дворани.
