Тешко је схватити и људе и друштво које моторним возилом долази у сред природне целине, а још теже је схватити да се решење тражи у паркингзима, као на Ади. И још роштиљ који се дими као средишњи обред провођења времена у природи уместо у загађеним градском ткиву !
Преостали простори природе у Београду би морали правно да се најпре одреде као вртови, веће природне површине имају карактер пејсажних вртова које треба таквим сачувати уз увођење садржаја који су у складу са природом и сами природни у највећој мери. Да би боље разумели, то су садржаји као што су водене површине, стазе, степенице, павиљони, чесме, мали посебни вртови то јест ботаничке баште, животиње. А паркинзи и возила могу да стоје само на ивицама таквих целина које више припадају изграђеном простору града, јер нигде у свету се моторним возилима не улази у пејсажни врт, посебно не дворски, као што су нпр. Топчидер и Кошутњак, где би то морало да буде сведено на најнужније правце у најмањој могућој мери, као што је у сличним просторима у Европи.
Сад се присетите колико таквих садржаја има на Ади, Кошутњаку, Звездари,Ушћу, на обалама... Има од свега по мало, али има простора и за више. Нпр. постоји ли и једна пристојна поплочана стаза или степенице која вас води од градског дела Звездаре до дела који је најприближнији пејсажном врту, код опсерваторије, који је и најпосећенији део целог брда. Не постоји ни једна водена површина. Павиљони нпр.постоје у дворишту опсерваторије, али тај простор је неодређен у смислу јавности, али сем тих не знам ни за један вртни павиљон било које намене.