"OGROMNA HRASTOVA ŠUMA U KOJOJ ŽIVE NIMFE"
Pre 177 godina Hans Kristijan Andersen je bio u Srbiji, evo kako je DOŽIVEO
Dunja Tulimirović
21.01.2018. 07:30
Srbija i Kraljevina Danska obeležile su 100 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa. Ali osam decenija pre prvih diplomata iz ove zemlje, o Srbiji i Beogradu zaneseno je pisao niko drugi do čuveni "kralj bajki" Hans Kristijan Andersen.
Malo ko zna da je čuveni Hans Kristijan Andersen ikada bio u Beogradu, možda zato što mu je na putovanju kroz Grčku, Tursku i duž Dunava Beograd bio ne cilj, već usputna stanica koju je Danac posmatrao sa distance broda. No, čak iako se život grada odvija na bini, dok danski pisac bajki iz poslednjeg reda ne vidi radnju drame, čak i ako se u njegovim rečima čitaoci ne sapinju o kaldrmu, niti se opijaju pomešanim mirisom baruta, rakije i mleka, zanimljivo je čitati kako sa onim što mu je dostupno pokušava da pretpostavi damar naših predaka.
GRAD SA TVRĐAVOM I 14 DŽAMIJA
- Bilo je jutro, sve je bilo sunčano. Predeo je ravan. Sa leve strane je livada sa stražarnicama, podignutim na direcima, da stražare ne bi odnela reka čim naraste; s desne strane Zemun, običan trgovački grad; ka istoku, tvrđava Beograd sa svojim minaretima, a to su najčudnije karakteristike orijentalne fizionomije. Tvrđava sa džamijom nalazi se na vrhu jedne niske padine, a oko nje je grad, koji se proteže ka Dunavu i Savi, a s druge strane ga omeđuje velika hrastova šuma: Beograd ima 14 džamija, desni deo grada je turski, centralni i levi su srpski - opisuje Andersen beogradsku panoramu u "Bazaru jednog pesnika".
Andersen je ovu knjigu objavio 1842. godine. Knjiga (objavljena kod nas 2007. godine u SKZ, u prevodu Sofije Bilandžije i Mirne Stevanović) bavi se njegovim velikim putovanjem kroz Evropu i Orijent od oktobra 1840. do jula 1841. godine. Svetski "kralj bajki", kako su ga nazivali, pisac je sredine 19. veka, što mnogo utiče na njegovo viđenje Beograda. Ono što ne može da pojmi iskustvom, nadoknađuje romantičarskim interesovanjima. Tako su se i povesti o srpskoj junačkoj borbi i narodna poezija našli u jednom od prvih putopisa danske književnosti. Slično Lamartinu, koji je Srbiju posetio nepunu deceniju pre njega i ostao pod jakim utiskom Ćele kule u Nišu, Andersena je dotakla sudbina hrišćana u Beogradu.
- U dvorištu (Beogradske) tvrđave je svirepo pogubljen plemeniti Grk, pesnik Riga, grčki Beranže, i prema grčkim merilima, pesnik još većeg značaja od ovog... Rigu su Turci u pašinom dvorištu živog pretesterisali; na istom mestu je 1815. godine 630 Srba nabijeno na kolac. Svi su se predali uz obećanje da će biti pošteđeni; jedan od ovih nesrećnika umro je tek sedmog dana. Dunav je bio preplavljen leševima, leševima Srba. Turčin je mogao posprdno da peva srpsku pesmu: "Lepo je kraj reke sedeti, gledati kako voda nosi slomljeno oružje neprijatelja!" – beleži pisac.
TROLOVI U KULI NEBOJŠA I CRNI ĐORĐE
I druga izdaleka vidljiva zdanja Andersen predstavlja kroz priče o nacionalnom oslobođenju.
- Ispod, tamo gde se Sava uliva u Dunav, nalazi se oronula kula, Nebojša, što znači "Ne boj se!"; sa ovih otvora su u Dunav bacani leševi pogubljenih. U ovoj kuli u najdubljoj tamnici u koju je prodirala voda bio je zatočen plemeniti knez Jevrem Obrenović, brat kneza Miloša; on je u otvorenoj borbi naterao pašu da izruči zarobljenike. Uspomene koje se vezuju za ovom mesto, probudile su pomisao na šumskoga trola koji steže svoje jake noge oko vrata princa Agiba, kako nam pripoveda bajka. Pre pogledu na ovaj jezivi propali toranj čini mi se kako osećam da me vlažni zidovi stežu poput trolovih nogu. Kakve se samo strahote vezuju za ovaj prizor koji sada pred nama leži ispunjen najlepšom sunčevom svetlošću, sa svežim zelenim drvećem, suncem obasjanim minaretima, kupolama i kućama s crvenim krovovima – primećuje putnik.
Bacajući sa broda lelujavi pogled na obalu Save, on u mislima oživljava Karađorđa, borca za kojeg je čula cela Evropa.
- Kroz ovu mračnu hrastovu šumu bežao je ka reci Savi Crni Đorđe, prvi oslobodilac Srbije; ova šuma i ova reka bili su poprište jedne od tragičnih scena ondašnje borbe, koja živi i živeće u narodnoj pesmi. Crni Đorđe pobegao je sa svojim starim ocem, pastirom Petronijem; već su videli reku Savu i granicu Austrije, a oca je ispunio bol što napušta otadžbinu; zamolio je sina da se preda, kako bi mogli da umru na otadžbinskom tlu. Đorđe se dvoumio između sinovljeve poslušnosti i osećanja slobode. Poslušnost samo što nije prevladala, kada su povici Bošnjaka i Turaka odjeknuli kroz šumu. Sin je hteo da podigne oca na ramena i sa njim prepliva reku, ali starac nije hteo da napusti zemlju... Tada je sin zamolio oca za blagoslov i dobio ga; otac je raskopčao kaftan na grudima, a sin je ispalio metak u njegovo srce, bacio telo u Savu i sam preplivao reku. Kao da mi talasi još pričaju o tome, a da tamna hrastova šuma ozbiljno klima glavom i kaže: "Da, tako je!". Sa oronule kule, iz otvorenih crnih rupa, kroz koje su bacali leševe Srba, izletale su kreštave ptice; tako ptice grabljivice obleću gubilište – piše Andersen.
AUSTRIJSKI ZEMUN
Od Beograda, otomanskog grada, "življi" je austrijski Zemun. Zahvaljujući pravilu po kome je strani brod morao da miruje u zemunskoj luci dva dana pre nego što krene dalje, Andersen je dobio priliku da se barem malo upozna sa mestom, a čitaoci trenutke svojstvene samo datom vremenu. Veoma živopisne, ali ne dovoljno "važne" da se sačuvaju u predanju. Šteta što Andersen nije bio bliži realizmu.
- Između austrijskog grada Zemuna i reke Save prostire se odmah izvan Beograda jedna livada na kojoj se svake nedelje održava nekakva pijaca; dve ograde jedna blizu druge razdvajaju kupce od prodavaca; po dugoj uskoj stazi petljaju austrijski stražar i službenici sa svojim dugim štapovima i staraju se da se ne dogodi nikakav kontakt... Ovde je vika, različiti ljudi gestikuliraju da bi se razumeli; roba se širi, obrće i okreće; svinje, konji... sva st*** se nagoni u reku, jer se smatra da nije zarazna ako je ispere reka. Bič puca, rog tuli – piše Andersen.
Za Zemunce ima samo jednu primedbu.
- S večeri su se (na Andersenov brod) ukrcali najugledniji građani dobrog grada Zemuna, koji su se, moglo se videti, pozdravili prema rangu; neki su dobili pozdrav težak kao tuč, oni su bili ugledniji, a drugi milostinju s pozdravima lakim kao pero; bio je to smešan prizor. Pomislio sam kako sam se konačno vratio kući. Kako ljudi svuda liče jedni na druge - priča on o snobizmu, ali samo nekoliko redaka dalje dodaje:
- Na ravnicama Ugarske besnelo je nevreme, kiša je lila po Zemuncima koji su se vraćali kući, i po prvima i po dvadesetima po rangu; takav glupi oblak ne poznaje nečiji ugled, sipa i na visoke i na niske. Posle kiše sledi sunce; sve je opet zasjalo u zalasku sunca, talasi Save i Dunava, minareti Beograda. Ovde su mi drijade Srbije rekle svoje poslednje zbogom. Ovde sam noćas čuo poslednji uzvik sa minareta. Kada se sutra opet nađem na palubi, znao sam, neće na obali biti ničeg što me podseća na Orijent. Ovde sam video poslednji minaret – oprašta se pisac bajki od Beograda.
Čuveni pisac prošao je i kroz Pančevo.
- Najbliži grad koji smo prošli bilo je Pančevo, grad za koji se govori da je u njemu običaj da se i mladi i stari, čak i siromasi, šminkaju. Kada tamo dame plaču nad romanima, možete da izbrojite sve prave suze, jer se vide kao crvene fleke na belim listovima knjige - zabeležio je Andersen u svom putopisu iz 1841. godine.
Srbija je velika šuma u kojoj žive drijade
Andersen je Srbiju uporedio sa ogromnom hrastovom šumom u kojoj žive drijade, šumske nimfe.
- Da, ovde se nalazi veliki forum drijada s moćnim uspomenama i dubokim narodnim pesmama. Zeleno drvo je sveto ovom narodu; kažu, ko poseče drvo, uzima život ... Koliko je u ovim šumama lišća, toliko je pesme na usnama ovog naroda. I kao što bujne zelene grane podećaju Danca na njegova zelena ostrva, ove ga pesme podsećaju na njegove balade... I Srbin voli svoje šume, kao Švajcarac svoje planine, kao što Danac voli more. Pod krošnjama drveća svake godine su se izaslanici gradova sastajali s knezom Milošem; drveće je natrkiljavalo sudnicu! Pod ovim drvećem igraju mlada i mladoženja! Drvo se bori kao sam ratnik protiv neprijatelja Srbije; mirisno zeleno drveće nadvija se nad decom što se igraju, mirisno zeleno drvo je nadgorbni spomenik starcu. Ove zemlja šuma zelena je grana osmanskog drveta, ali grana je za skoro satrulelo drvo vezana samo tanušnim končićem, ta grana je pustila koren i želi hrabro da raste, kao što jedno od najboljih kraljevskih stabala Evrope ima pravo da raste.
Crtež Beograda Hansa Kristijana Andersena iz 1838.
https://www.blic.rs/vesti/beograd/ogrom ... je/95jrn1d
http://www.politika.rs/sr/clanak/428504 ... ku-tvrdavu
