Relax diskusije

[GOJE]

Ksenija » 26 Aug 2019 12:57 pm[/url]":1igplm8b]Mala digresija od "matematičkog relaxa". Moj prof. matematike u gimnaziji je govorio: "Matematika je so poezije, a poezija je so života." Obožavala sam ga više od oba predmeta.

Izuzetno. Ja sam, eto, prilično solio svoju poeziju, ali je ostala nepresoljena na kraju - no zato mi je život slađi (jer ga solim nepresoljenom poezijom).

 

[Ksenija]

Izuzetno.

 

[Zuma]

Samo mali dodatak vezan za matematički zadatk 8÷2(2 + 2) = ?

Ne slažem se baš ni da je pitanje samo trik, niti da je previše neodređen, niti da se ne može koristiti kao test znanja matematike. Postavio sam ga upravo zato mislim da može.

Čitava matematika je u krajnjoj liniji set konvencija. Čak i osnovni pojmovi, a pogotovo matematička notacija. Ako je neka konvencija toliko preovlađujuća i često korišćena da jedva da se u normalnoj i svakodnevnoj upotrebi mogu naću slučajevi da se koristi neka druga, onda je znanje te konvencije sastavni deo praktičnog znanja čitave oblasti gde se ona koristi. U ovom slučaju je teško reći da je osoba bila izložena kvalitetnom matematičkom obrazovanju ako ne zna da bez greške navede sada već praktično jedinu konvenciju koja definiše prioritet primene četri znaka za osnovne matematičke operacije.

Dakle, treba da kaže da je odgovor (skoro uvek) 16, i da je to tako zato što se izrazi danas (skoro uvek) računaju u sledećem opadajućem redosledu prioriteta:

1. Prvo zagrade
2. Zatim stepeni
3. Množenje i deljenje koji međusobno imaju ISTI prioritet
4. Sabiranje i oduzimanje koji međusobno imaju ISTI prioritet

Kod množenja i deljenja, odnosno kod sabiranja i oduzimanja, izraz se računa sa leva na desno, tj, koji god od dva operatora je više u levo, on ima prioritet i prvi se računa.

Bez obzira što je ovo samo konvencija, i to ne baš obavezna, izuzetna širina primene je čini matematičkim znanjem koje ipak jeste važno za elementarni nivo praktične pismenosti u ovoj oblasti. Naprimer isti rezultat vam daje Google AI, kliknite na

https://www.google.com/search?q=8÷2(2+2)&cad=h

pa ćete videti kako se izraz uprošćava. Zatim svi programabilni kalkulatori, parsing algoritmi većine programskih jezika, Excel formule, itd. Naravno postoje izuzeci u nekim posebnim oblastima, ali možemo li zbog njih reći da nije osnovno znanje nešto što u toliko velikoj meri ipak u praksi JESTE standarzovano čim se rezultati svih ovih i drugih izvora toliko slažu? Možda ne strogo formalno standardizovano, ali u praksi sasvim dovoljno. A to je takođe znanje, i to znanje koje je u praksi važnije nego znanje da postoje retki izuzeci od pravila, pa onda, kao, "nije definisano", i od toga nema koristi? Praksa definiše šta je korisno znanje za obične primene u koje spadaju ovakve pitalice. Ko zna više od toga, svaka čast, ali bi prvo morao da zna ono što je uobičajeno, pa onda ono što je više od toga i ne mora.

U ovom slučaju, znak ÷ se veoma davno koristio tako da označava da je delilac "sve što je desno od ovog znaka", a znak / "samo do prvog operatora istog ili nižeg prioriteta", međutim to odavno nije slučaj u običnom korišćenju.

Znimljiva analiza je ovde:
https://mindyourdecisions.com/blog/2019 ... explained/

 

[Хаеул]

Не чуди ме што се не слажете јер очигледно нисте разумели ништа од онога што смо овде рекли.

а ÷ б = а/б

Рачунска радња коју представља знак ÷ истовета је оној која делује у оквиру разломка. У разломку, именилац испод црте дели оно што је изнад ње.

У озбиљнијој математици, где год имате дељење, ту је разломак. И управо то и изазива конфузију, јер је овде операција дељења више "локализована". Именилац је само 2, а не 2(2+2).

Зато ово није математички већ правописни проблем. Ово је трик питање које игра на карту правописних недоследносит језика математике.

 

[Zuma]

Ne, ja sam razumeo, ali ti nisi. Notacioni operator i matematička operacija nisu isto, jer naprimer više operatora mogu prestavljati istu matematičku operaciju ali nad različitim argumentima u izrazu. Ovo NIJE tačno:

"Рачунска радња коју представља знак ÷ истовета је оној која делује у оквиру разломка. У разломку, именилац испод црте дели оно што је изнад ње."

Znak ÷ odnosno / što je isto, NIJE jednako razlomačkoj crti u izrazu koji je napisan ovako

8
———– = ?
2 ( 2+2)

Ovo gore nije isto što i 8 / 2 (2 + 2) = ?

Razlomak napisan u dva reda zavisi od DUŽINE horizontalne linije isto kao što ono što se korenuje zavisi od dužine gornje horizontalne crte desno od korenskog znaka √ ‾‾‾‾‾‾ tj brojeva koje ona pokriva, kao i kod razlomka. Nasuprot tome znak / je binarni operator (nepromenljivog izgleda) koji vezuje samo dva najbliža "tokena" levo i desno od njega, dakle 8 i 2. Dok je u razlomačkom izrazu gore delilac sve što se nalazi ispod crte. Ovde dužina crte označava šta sve ulazi u delilac. To po ovom detalju uopšte nisu dva ista operatora (iako označavaju istu matematičku operaciju) jer se "parsuju" različito i drugačije izgledaju. Zbog toga / nije isto što i ———– (prava razlomačka crta gde se piše iznad i ispod), jer u drugom slučaju delilac zavisi od izgleda znaka, a u prvom ne. Greška je pomešati ih.

 

[Хаеул]

Нажалост, ништа нисте разумели, јер разлог зашто је овај проблем трик, а не озбиљан математички проблем, нема везе с тим што помињете.

Уосталом, и сама чињеница да има спорења око одговора на ово крајње једноставно питање, довољан је доказ да проблем није добро постављен. Да јесте, забуне не би било, нити би они од којих сте преузели ово питање уопште о њему говорили. Бесмислено је тврдити супротно.

 

[Zuma]

To što je zadatak napravljen da zbuni je sasvim u redu, oni tome i služe, pošto se upravo u graničnim slučajevima najbolje proverava nivo znanja, ali to nema veze sa činjenicom da se sada već istorijske i napuštene konvencije vezane za znak ÷ više ne koriste. Pa ova tvoja tvrdnja

"Рачунска радња коју представља знак ÷ истовета је оној која делује у оквиру разломка."

danas NIJE tačna. I u tome se slažu svi stručnjaci, što se vidi i po tome da je upravo takvo njihovo shvatanje ugrađeno u sve moderne matematičke programe. Ako uopšte prihvataju znak ÷ kao validan znak za deljenje, onda ga tretiraju isto kao i znak / . I daju isti rezultat. Tako da filozofiranje oko formalne važnosti notacionih konvencija, koje ionako nisu strogo formalizovane u nekom opštevažećem međunarodnom dogovoru, jednostavno nema veze sa proverom praktičnog znanja matematike koje traži isto takvo znanje onih konvencija koje u praksi JESU usaglašene. Napisani matematički izraz tako u današnjoj praksi podrazumeva uvek jedno isto rešenje, pa je zbog toga to nešto što TREBA znati. A od znanja da je pre sto godina, a delom i u vreme prvih word procesing programa i prvih računara koji nisu imali grafiku nego samo jedan red ASCII karaktera na karakter terminalu, poneko ponovo koristio znak ÷ kao razlomak jer tehnički nije ni mogao da napiše razlomak u dva reda odjednom, apsolutno nema koristi, jer DANAS to niko ne radi.

 

[nekianonimnilik]

prosla dva leta je bilo ekstremno mnogo smrdibuba, a ovo leto kod mene u kuci nekih belih moljaca (valjda su moljci) kolko hoces, zavese tufnaste, jel jos neko ima taj problem?

 

[Хаеул]

Зума, не бих да расправљам с неким за кога је Гугл математички ауторитет, а Википедија и медији озбиљан извор научних информација.

Уосталом, Ваше целокупно знање на ову тему је из друге руке, што се и те како види. Ако имам шта да кажем, обратићу се директо онима од којих сте преузели сам проблем, и Вашу целокупну аргументацију.

nekianonimnilik » 30 Авг 2019 23:36[/url]":2omkkurs]prosla dva leta je bilo ekstremno mnogo smrdibuba, a ovo leto kod mene u kuci nekih belih moljaca (valjda su moljci) kolko hoces, zavese tufnaste, jel jos neko ima taj problem?

Приметио сам пар тих "мољаца" на балкону. Један је успео да уђе унутра, иако имам мреже на свим прозорима које отварам.

 

[Zuma]

Ah, što volim ovakva uvredljiva obraćanja gde sagovornik ne samo da ne daje nikakav argument za svoj stav, nego ima veoma čvrsta mišljenja o stvarima koje ne može znati, kao što je nivo formalnog obrazovanja onoga sa kim priča. To bitno olakšava buduće diskusije, pošto onda bar znam sa kim imam posla i kako ja treba da se odnosim prema njemu.

Dakle, za tvoju informaciju, broj različitih matematika koje sam na fakultetu položio nije mali, pa pretpostavljam da znam o čemu pričam.

Wikipedija i Internet su zgodni kao izvor već gotovih ilustracija i relativno jasnih formulacija na osnovnom nivou, tačno ono što potrebno za klasične javne forume kao što je ovaj. Nisu konačni kriterijum istine, to čovek mora znati sam i na mnoge druge načine, ali svakako štede vreme oko prezentacije tih istina na popularan način, ako nezavisno od njih znamo šta je od toga tačno a šta nije. Ne koristiti ono što je gotovo i raspoloživo je pre znak gluposti nego inteligencije. Podrazumeva se da to nije jedini kriterijum istine već prosto izvor prezentacionog materjala.

Količina novca, ambicija i broj vrhunskih matematičara i programera koji rade za Gugul, pišu različite specijalizovane alate ili biraju algoritme za odgovore za njegov novi AI bazirani "Google Answer Box" (ili "Featured Snippets") je toliko velika, da ismejavanje takvih odgovora samo pokazuje totalno neznanje stvarne moći i ambicija Google korporacije da postane globalni i referentni izvor ZNANJA, a ne samo web pretraživač što je bila u početku. Ono što oni izaberu za svoje "direktne odgovore" (umesto linkova na rezultate pretraživanja), zaslužuje daleko veće poštovanje svakog ko ima makar i osnovnu predstavu kako oni biraju direktne odgovore bez alternativa, dakle one iza koji stoji ime firme, što je sasvim različito od zbirke linkova sa odgovorima DRUGIH entiteta, a ne samog Gugla.

Što se tiče suštine problema, nema smisla da detaljno ponavljam argumente jer sad vidim da od toga nema koristi. Znak ÷ je napušten, a ako se iz nekih sasvim posebnih lokalnih razloga i dalje koristi, onda se u pogledu prioriteta operacija koristi isto kao i / . Za deljenje se još koristi i : kao i prava razlomačka crta za razlomke, ali ne i ÷ . Pa sve što mogu da ti kažem je da probaš da pronađeš značajniju savremenu matematičku upotrebu znaka ÷, dakle ne istorijsku i napuštenu, ili neku gde se zbog decenijske tradicije izdavača ili autora to sad ne može menjati, nego SAVREMENU, u kojoj bilo ko od takvih matematičkih autora smatra da je tačan apsurd koji si napisao:

Хаеул » 25 Aug 2019 08:07 pm[/url]":1wvzz6a8]
Било ко ко се бавио озбиљнијом математиком, 8 ÷ 2(2+2) мосматра овако:

 

[Ksenija]

Ovo je egzaktna matematika

Ljubav je jedino blago koje se MNOŽI DELJENJEM.

 

[Zuma]

U bioskopu.


Deluje kao internet šala, ali ovo je ustvari trening pasa, vodiča za slepe.

 

[nekianonimnilik]

[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=fMcVa5_VVJE[/youtube]



ako je (jos) nekom ovo interesantno: svojevrstan "jezik" sporazumevanja beskucnika koji su trazili posao 20ih i 30ih godina u americi

 

[Хаеул]

Оно што је хероин за појединца, то је "европеизација" за српско друштво

Верујем да су Зорана Ђинђића током његове кратке владавине фрустрирале бројне ствари, али две боду очи. Запад није дозволио да, како је младолики премијер очекивао, у демократској Србији косовско питање постане демократско. Ђинђићева друга велика фрустрација била је демократија. Покушао је да је се реши и тако што је одузео мандате 21 посланику Демократске странке Србије.

Привидно парадоксалан однос према демократији прагматичног политичара, промовисаног у узорног демократу, илуструје два разлога зашто у Србији не може да постоји (либерална) демократија – можемо је назвати и правом, смисленом или стварном. Чини ми се да је ту друга, не само Ђинђићева фрустрација, много важнија од прве.
Наиме, и да није батине „статуса Kосова“ – коме Запад не дозвољава да остане у Србији, али које из Србије не може да оде демократски – демократија овде не би имала велике шансе. Штавише, верујем да она у Србији више нема шансе да једног дана заживи, ако их је икада имала. Лажна демократија је наша судбина.

Реч је о поретку који није наш, транспланту који се развијао мимо овдашње, другачије европске историје, и Србији, изражено колективистичком друштву, земљи у којој практично не постоји (само)разумевање које претпоставља његово исправно функционисање. Зато не чуди да је чак и Ђинђић, по многима наш највећи демократа, био егземпларни – недемократа.

Илузије о демократији и разлозима зашто Србија не може да постане демокатска представљају одличну илустрација дубоких коране беспућа у коме се заглавила. У тужној причи о скупом демократском експерименту, вишеструко осуђиваном на несупех, препознатљиви су кључни разлози развојне трагедије земље чија будућност не може бити светла.

По правилу културално слабовиди и слепо заљубљени у универзално, баш као и њихови велики западни узори, овдашњи умни политиколози су склони да „демократију” у Србији опишу као дефектну, хибридну или процедуралну. Дакле као аномалију која може да буде отклоњена – али да то, у суштини, зависи од нас. Истини за вољу, није мало стручњака и аналитичара који препознају да нас Запад, вођен својим интересима, у томе озбиљно омета.

Тешко је пронаћи изузетке. Све на нашој политичкој, медијској, јавној, „НВО”, грађанској... сцени указује да је демократичност овде страно тело. У најбољем случају ирелевантан, краткоживећи изузетак. Не чуди на де је нова генерација наших аутоколонијалних господара, нацифраних предузетника натоизације и културално неосетљиве и неинклузивне европеизације, много ригиднија и још нетолерантнија од својих „невладиних” мајки и маћеха. Јуродиви Милан Антонијевић и бахати Драган Поповић буде носталгију за Биљаном Kовачевић-Вучо и Борком Павићевић.

У нашим умирујућим црно-белим световима, неистомишљеник је непријатељ – што одмеренији и рационалнији то га треба више сатрти и линчовати. Дијалог с њим је издаја, злочин поредив са геноцидом. Медиј је „слободан“ само ако ми иде уз длаку. Овдашњи „либерали“ су, сем када је реч о мањинама миљеницама неолиберализма, нетолерантнији од српских „фашиста” и фашиста. Њихов либерализам је карикатуралан и первертиран, као и њихово хистерично европејство.

Ипак, проблем није у нама, па ни у нашим „либералима“ и њиховим једнојајчаним близанцима, „фашистима“. Извор проблема није ни наша, другачије европска, незападна друштвена и културална историја, много снажније укотвљена у Малој Азији него на западу Европе. Није то ни наша проскрибована различитост, која све чешће бива представљена као неизлечива (културална) патологија.

Многим колонизованим умовима звучаће јеретички или будаласто, али проблем је у (либералној) демократији. Тачније у чињеници да је настала и развијала се на Западу, у једном специфичном контексту. А он је провинцијалан и парохијалан као и сваки други, па и балкански. Произвели су је људи чији је поглед на свет обликован и условљен пођеднако партикуларном културом, чију друштвену и интелектуалну историју ми нисмо ни производили ни живели – иако смо данас њоме оковани.

Ништа у вези (либералне) демократије – као, уосталом, и самог Запада – није универзално. Она није производ неке светске, универзалне историје и заједничког друштвеног развоја. Она чак није ни европска. Овде је можда могла да се развија и на крају прође, али то никада нећемо сазнати.

Демокраија је у Србији увођена на брзину, као трансплант, декретима свезубих европеизатора. Некада заслепљене светлима Граца и Беча, однедавно „чистим улицама“ и „нултом толеранцијом“ Брисела и Хага, ове елите су, по правилу, биле хронично згађене Србијом, блатом и крезубошћу нашег сиромаштва. Сва њихова памет данас стаје у једну израубовану фотокопир машину и Гоогле транслате прозорчић – две главне алатке разорне, ресавске транзиције Србије у друштвени и развојни суноврат.

Отров је најопаснији када је зашећерен. Тако је и наше највеће проклетство – близина и фатална привлачност Европске уније – истовремно за многе грађане постала највећа срећа и нада. Тамо наша бела кожа и одлично, при томе скоро па бесплатно образовање отварају многа врата. Реч је о кандираном (анти)развојном отрову за кога нема антидота. Деловаће док има оних који желе и могу да оду из Србије.

Покушаћу да будем још сликовитији. Оно што је хероин за појединца то је „европеизација“ за српско друштво. Заводљива фикција заједничке среће, која уништва све, почевши од заједнице. На жалост Србије – и, истовремено, на велику радост све већег броја њених исисаних грађана – једна мала земља, много сиромашнија од ЕУ, не може да се развија битно брже него сада ако је на „белом шенгену”.

У глобализованом свету, у коме више од пола милијарде људи живи у беди која је Европљанима сасвим страна, грађани Србије су суочени са јединственим скупом изазова и детерминанти.

С једне стране, Европљани смо, али, нажалост, уживамо само најмању и најпарадоксалнију од свих европских привилегија – и овде има много људи којима се може да не раде. Може им се да кажу 'нећу да радим за ту плату' само зато што је свим Европљанима, па и нама, незамислива хронична глад, она која уме да замирише на ружну смрт. Таква глад је морање, зло страшније од еболе, куге и колере, свих оних зала које замишљамо као најстрашнија. То је срећнија страна наше развојне несреће.

С друге, превише смо близу Европске уније, јефитних личних и друштвених излаза које обећава, да би истрајали у подизању земље коју растући број становника више не доживљава као своју. Добили смо већ и хиљаду евра аутошовинизам, који се дичи ставом – 'Зашто бих волео земљу која не може да ми обезбедеди 1000 евра месечно?', схваћених као 'минимум свих минимума' и синоним за 'нормалност'.

Једна од маскота овог новог индивидуалистичког безумља је студенткиња из Шапца Марта Васић, нарцисоидна Случајна Српкиња испраног неолибералног мозга. Она је себи, не каже како, обезбедила „карту за Лондон у једном смеру“. Слободна Европа, водећи антисрпски медиј, пише да Марта „своје место у Србији не види јер, како каже, све и да има пристојну плату, опет [не] би живела у држави коју сматра неуређеном“.

Љутита Марта је, предвидиво, либертаријанка, чланица „Либека“ – у суштини не толико екстремне колико фундаменталистичке десничарске организације. Антинационалистичке, па зато о њој нећете прочитати ништа лоше у аутоколонијалним медијима. Иако их одликује презир према људској солидарности и државној бризи о слабијима, ове милитантне слуге и корисни идиоти капитала, тачније нељудског, лешинарског тржишног фундаментализма који је оковао планету, овде углавном студирају на државним факултетима. Наравно, пре него што их презир према „неуређеној“ Србији и њеној сиротињи одведе на престижне западне универзитете, који обећавају много хиљада евра месечно, где школарину, по правилу, не плаћају сами.

Дневни лист Данас, тврђава аутошовинизма, претворио је рубрику „Наши људи у свету“ у кампању за окретање леђа Србији. Наслови су „Одлазак из Србије није био лак, али је био неопходан“, „Уз све промене, живот у Дубаију је неупоредиво бољи него у Србији“ и „Људи из Србије су научени да буду сналажљивији него ‘нормалан свет'“. Упарена са колумнама бројних мрзитеља ове земље, срамно спинована сведочанства одбеглих обликују слику Србије као гадне, непоправљиве душегупке у којој никакав напредак није могућ.

Србоскептични Данас нам открива и да се Мартин колега Никола Ристић толико привикао на живот у Тирани „да почиње да му придаје исто место у животу као и Зајечару и Београду“. Нашавши се, биће, међу припадницима нације светског шампиона толеранције и уважавања различитости, наш Никола је упоредио бабе и жабе, раскрстио са предрасудама о Албанцима и схватио – „Дијалог је ствар која нам недостаје“.

Да, ипак, подсетим да нам је ово откриће топле воде саопштено у албанофилним новинама у којима ни у траговима нема дијалога са Србима неистомишљеницима. У листу који слику српског зла упорно лажира поредећи патуљасте и нерепрезентативне либералне кругове у Приштини, Сарајеву и Тирани са целом Србијом.

Аутошовинизам је наш кисмет, судбинскији чак и од лажне демократије – не може му нико ништа. Зато не чуди ни да је и антирежимски избор Шапчана јако брзо произвео не само сасвим предвидиву општинску недемократију, обележену потпуном цензуром у локалним медијима, већ и бујање аутошовинизма њених успаљених гуруа и месног хазјајина, жељног да после Шапца културно деконтаминира целу Србију.

Заборавите вашар. Овог лета је важило – Хоћемо ли у Шабац на аутошовинизам? У мају је објављено „прво коло 'Сабраних дела Радомира Kонстантиновића', капиталног пројекта у 30 томова“. „Језик се у савременом свету комуникација банализује, поједностављује и квари. Ми у Шапцу имамо задатак да се боримо против тога јер нас наслеђе на то обавезује“, објаснио је градоначелник који финансира ову скупу аутошовинистичку лудорију и слави аутора који је, политички, писац једне књиге – једне од најотровнијих и најразорнији у историји српске писане речи.

Наравно, упињујући се да докажу да су културнији, бољи и друкчији, новокомпоновани шабачки аутошовинисти, као и њихови прекаљени суботички и београдски инструктори, одлично илуструју колико је аутошовинизма српски – српскији од вашара, православља и шајкаче заједно. Не знам да ли је лепше, али и Шабац нам демонстрира да је овде све аутошовинистичкије са „културом”. Наравно, оном која је „права“ – елитна, висока, политички коректна и може бити само случајно српска.

Један од разлога зашто је аутошовинизам ОK – јесте то што је често геј. „Језиво. Знам где живим, али Србија увек нађе начин да подсети да је гнусна клоака”, написао је 13. септембра 2014. године један бесни хомонационалиста у посту на тему „Београд прајд“. Његову језу и срамну, аутошовинистичку фекализацију целе Србије изазвало је пребијање немачког активисте, који је учествовао на конференцији о правима „ЛГБТ популације“. Она је постала ударна песница неолиберализма и неоколонијализма, углавном весела и самоправедна „пешадија" покоравања Србије и десубјективизације њених грађана, камуфлирана бојама дуге.

Ова све привилегованија „популација“ нуди аргументе у прилог схватања да се овде може говорити не само о аутошовинизму већ и о аутонацизму, што је појам који је увео Слободан Антонић. Пример жудње за уништењем сопственог народа обезбедила је и аутоаутована ЛГБТ активисткиња, којој нећу навести име јер указивање на њене монструозне ставове користи као повод да ме клевеће. Уредница у водећим аутоколонијалним медијима, она верује да ова земља и њени људи заслужују да нестану у потопу налик библијском јер овде још не може да обави хомонормативни обред прелаза, западну новотарију (први истополни брак у модерној историји склопљен је у Холандији 2000. године), коју доживљава као универзално људско право.

Много више него деведесетих, различити облици самомржње су затровали активистичку, академску и опозициону сцену. Елитистички презир према сендвичарима и паризеру радничког сиромаштва лако проклизава у аутошовинизам. То има везе са огромним фрустрацијама, оличеним у хистеричним покушајима безидејних опозиционара да Вучићеву владавину представе као „повратак деведесетих“ и везаних за чињеницу да дух времена овај пут није на страни рушитеља власти, да су данас они, баш као Милошевић деведесетих, ти који пливају против струје.

Др Дубравка Стојановић, прекаљена хероина најподмуклијег, научног аутошовинизма, направила је селебрити академску каријеру на завијању клеветничког наратива о Србији као тешко болесном, у суштини неизлечивом друштву у псеудонаучну обланду. Ођек овог отровног дискурса је све препознатљивији у јавним наступима њеног колеге са факултета др Јова Бакића.

И др Бакић овде углавном види тешку болест и болеснике, али он је етноцентрични песмизам др Стојановић заменио ведријом перспективом. Његов заразни оптимизам, као и много тога у Србији, представља веран одраз једног оклеветаног али живог, другачије европског наслеђа.

Терапија др Јова је заснована на примени великих доза бритке каме и стрељачког строја као јединих ефикасних лекова. Овај доктор социологије још отворено не нуди себе као изличитеља – доктора радикалне политичке хирургије, која своју успешност изражава бројем умрлих пацијената, али његова и Сергејева растућа популарност одлично илуструје нелибералну и недемократску природу наше (политичке) културе. Сергеј Трифуновић и Бакић говоре оно што се многи не усуђују да кажу, али што прија нашим другачије европским ушима.

Бакић је својим фановима драг зато што алтернативу везује за недемократску слику не толико не-Вучића колико хипер Вучића. Не треба пуно маште да би препознали да у рам те слике – која буди асоцијације на непрегледна поља крвавих кошуља – треба уметнути Бакићев шеретски лик. Савршено би му пристајала левичарска обрада евергрина – „Дрма ми се, дрма ми се на шубари Маркс”. (Ужбеници комунистичке историје су нас натерали да заборавимо колико су се мало динарски четници и партизани разликовали када је реч о методама борбе против непријатеља који говори исти језик.)

Наш Јово, као и многа друга прека динарска браћа, која су сачувала сећање на стари канон, најживахније чедо ових простора, лак је на ножу и обарачу и мање гадљив на крв непријатеља, чак и када тече у потоцима. Бакић нормализује крваву пречицу, решење за којим, можда само подсвесно, многи београдски грађанисти – љути и на народ и на, по њима, недовољно лажну демократију – жуде чак и док гласају.

При томе, Бакићева терапија се уклапа у лешинарење, једину стратегију „проевропске” опозиције, која није толико немоћна колико јалова и кукавичка. Њени безидејни интелектуални гуруи, седе главе мизантропа из „Самоодбране“, највише ме подсећају на кратковиде националисте из данас клинички мртве САНУ. Њихова стратегија са почетка деведесетих, инспирисана у великој мери живом сликом стрељаног Николае Чаушескуа, била је – ‘пустићемо комуњару да направи већу Србију, а онда ће он бити ликвидиран а ми ћемо убрати национални плод о коме смо сањали’.

И лажна „Самоодбрана” и опозиционе странке одбијају да се суоче са реалношћу чије су круте параметре поставили њихови западни идоли и узори. Заклањајући се иза шупљих морализаторских аргумената, они нуде антиполитичку платформу која сугерише да је могуће спојити нечињење по питању статуса Kосова („замрзнути конфликт“, који, нажалост, не подразумева замрзавање неалбанског становништва) и чланство у ЕУ, чему не могу ни да замисле алтернативу. Не чуди да уз њих нису антирежимски националисти, који с разлогом сумњају да би успех врачарских самобранитеља и викенд шетача значио – Kосово низашта.

Њихова цинична стратегија је толико шупља да Вучић грађанистичким политичким лешинарима може да остави збуњујуће велику количину медијских и политичких слобода. Ови антирежимски паразити су све карте ставили на прижељкиване, не само политичке, посткосовске лешеве у Београду и решили да немилосрдно сатанизују и руше извођача најтежих политичких радова – док чекају да им сањани 'европски плод' падне у крило.

Иако воле да Вучићеве присталице и незаинтересовану већину зову „стадо“, много ближи тиранији стада су они који се понекад викендом шеткају сањарећи да их има пет милиона, да би њихови селебрити пастири затим опуштено ручкали по европеизованим ресторанима у Милешевској и околним енклавама класно збратимљених културних и некултурних добитника у транзицији и европеизацији.

Има нечег тако српског, инаџијског и игноратског, у уживају ових имагинарних Европљана у сопственом анти-противном ставу, догми о којој није дозвољено разговарати, и бескрајном сеирењу о неистомишљеницима као споју тупавих сендвичара и неморалних плаћеника режима.

Тешко ја на томе градити било какву политику, а камоли демократску. У позадини је спој мржње и амнезије, два моћна непријатеља сваког смисленог политичког деловања. Оличава га самозаљубљена Оља Бечковић, истовремено заслепљена презиром према Вучићу и тужно заборавна. У својој „култној ауторској емисији“ ова хероина нашег најновијег, помодног, „боже, како сам цоол“ политичког слепила је одћутала чак и масне лажи Маринике Тепић о односу Тадићевог режима према медијима.

Нажалост, ту није реч само о амнезији. Недемократска природа владавине овдашњих демократа била је скривена од јавности током кабинетске владавине председника Бориса Тадића, који је марионетску владу третирао као спој фикуса (Цветковић) и бу**** (Маловић). У великој мери зато што је овај отужни случајни председник на различите начине кооптирао „либералне” елитисте и њихове медијске трабанате из НУНС-а, подмиривао најосновније потребе „културних” и „писмених”, у јавности је створена лажна, ружичаста слика о Тадићевој (не)демократији.

Ту постоји још један (не)демократски парадокс, везан за чињеницу да су Тадић и Ђилас ем поверовали у сопствени демократски спин ем се опили слатким плодовима власти. Забављени собом, „демократе” нису приметиле глобални узлет хомонационализма и зелених фиксација. Забранивши Прајд и исекавши врачарске платане трасирали су свој пад.

Ипак, оно што је мишићавог Бориса и импулсивног Драгана (који је хтео све, чак и онда када више није био у стању да ужива у било чему) послало у вечну опозицију јесте мањак недемократије. То је овде фатални недостатак, нарочито ако имамо у виду чињеницу да Запад одавно верује да у Србији важи – што је мање демократска то је мање зло. Уосталом, Ангела Меркел је гледала лепушкастог Тадића са истим оним гађањем са којим Оља Бећковић данас „стреља” Александра Вучића.

У сенци, рекао бих, коначнијег „статуса Kосова“, моћне антидемократске и антиполитичке машине којом управља Запад, избори који стоје на располагању нашим политичарима још су суженији. Недовољно мала, са већином невољном да живи клечећи, суочавајући се и пузећи, Србија може само да чека свој антиразвојни еквилибријум – мало мање или малкице више понижена и сиромашна.

Та депресивна равнотежа ће наступити када дознаке наше усисане памети, радне енергије и вештине почну да одржавају оно што је остало – живо гробље коме је темеље поставила слепачка „европеизација“ утрнулих, колонизованих умова наше политичке и академске елите.

Овде, на периферији Европе, није нам дозвољено да – као у Сингапуру, Kини, Турској, Русији, Руанди, Тајланду, чак и Мађарској, која се отргла из канџи ЕУизације – одбацимо страна тела, фикције и карикатуре и развијамо нешто наше. Примереније историји, контексту, околностима, друштвеним односима и оном најважнијем – разумевању моћи, слободе и могућности деловања, свега онога што смо усвојили и интернализовали социјализацијом у културалном окружењу које деле (скоро) сви у Србији. И свезуби и крезуби и културни и некултурни и писмени и функционално неписмени из антиполитичких фантазија отуђене елите уста пуних круница и импланата, елите лепих, блајханих зуба, која је издала Србију.

Ако мислите да политичка нада постоји на маргинама, на пример на „социјалистичкој и револуционарној левици”, мораћу да вас суочим са још једном фрустрирајућом реалношћу – њеном великом бригом према жртвама фалопластије и „остварењу права народа Kосова на самоопредељење” и степеном њихове одвојености од свих релевантних балканских реалности, класних колико и неоколонијалних.

Ови случајносрпски манекени су спојили страст према ками и реденику др Јова са умивеним, кабинетским аутошовинизмом др Дубравке. Делујући под шубаром са петокраком, ова перверзна, лумпен левица верује да „мора настојати да осујети покушаје државе Србије да поврати контролу над Kосовом или делом његове територије. Само такви напори омогућиће јој да упути позив најширим слојевима народа Kосова и косовској левици (која и сама мора превазићи националистичке оквире у којима оперише) против војног присуства НАТО-а, као највеће претње по мир на Балкану.”

У својој жестокој, паралевичарској борби против фалопластије и за права ЛГБТ деце, команданат наших револуционарних марксоваца, и миљеник др Јова Бакића, с поносом истиче: „10+ година сам у ЛГБТ круговима. Већ годину дана највише од свих тема читам о транссексуалности и тек сам сада схватио из неког рандом твита: ЛГБТ 'заједница' УВЕЛИKО обухвата и стрејт људе. Неки од тих стрејт људи сада усмеравају ЛГБТ политику -- на штету ЛГБТ, жена и деце.”

За крај једна лакша косовска тема, мада бојим се не и веселија за све оне који гаје илузије о новој балканској хијерахији. Њу није обликовало епско срце у пословичног јунака, који је, иначе, војевао погрешне битке током кратке, постисторијске заграде историје. У времену у коме су побеђивали они који су успевали да обезбеде да НАТО војује и добије њихов мали прљави рат.

Почетком деведесетих Аделина Исмајли је била албанска Цеца. Три деценије касније Цецина ћерка је српска Дуа Липа. Талентована Анастасија имитира албанску избеглицу из Приштине много боље него Аделина мајку оклеветане Србије – али улоге су се окренуле. Србија је данас доле, мада и даље далеко од дна са кога би могла да одскочи и крене негде.

Док плутамо у забаченом лагуму неолиберализма, тапацираном лажном демократијом и стварним аутошовинизмом, навучени на хероин „европеизацију“ и све мање спремни да верујемо у чуда, имамо само два смислена избора. Можемо да покушамо да живимо што боље и ескапистичкије или да наставимо да се заваравамо да у земљи окованој (ауто)колонијализмом постоји могућност стварне промене.

Ако нисте спремни да погинете за своје идеале, дефетизам је и у Србији постао једина разумна идеологија. Све друго је самообмана.

Нажалост, ни сам нисам у стању да будем инструментално рационалан и капитулирам пред нашом аутоколонијалном стварношћу. Зато, мада није ми лако, некако могу да разумем и „стадо“ постројено иза пастира из „Самоодбране“. У стварности, реч је одбрани мало чега другог сем слатких постисторијских илузија и полако, али чини ми се незустављиво, нестајућих привилегија свезубих и културних.

➤ Извор: http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/ono- ... ustvo.html

 

[Zuma]

Kako to rade Englezi. Predsednik parlamenta poziva poslanike na poštovanje pravilnika ... " ORDER ! "

[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=-NRgyqrKSkU[/youtube]

 

[nekianonimnilik]

Хаеул » Sub Sep 07, 2019 5:20 pm[/url]":2xqvx48a]

Добили смо већ и хиљаду евра аутошовинизам, који се дичи ставом – 'Зашто бих волео земљу која не може да ми обезбедеди 1000 евра месечно?', схваћених као 'минимум свих минимума' и синоним за 'нормалност'.

Једна од маскота овог новог индивидуалистичког безумља је студенткиња из Шапца Марта Васић, нарцисоидна Случајна Српкиња испраног неолибералног мозга. Она је себи, не каже како, обезбедила „карту за Лондон у једном смеру“. Слободна Европа, водећи антисрпски медиј, пише да Марта „своје место у Србији не види јер, како каже, све и да има пристојну плату, опет [не] би живела у држави коју сматра неуређеном“.

Љутита Марта је, предвидиво, либертаријанка, чланица „Либека“ – у суштини не толико екстремне колико фундаменталистичке десничарске организације. Антинационалистичке, па зато о њој нећете прочитати ништа лоше у аутоколонијалним медијима. Иако их одликује презир према људској солидарности и државној бризи о слабијима, ове милитантне слуге и корисни и***** капитала, тачније нељудског, лешинарског тржишног фундаментализма који је оковао планету, овде углавном студирају на државним факултетима. Наравно, пре него што их презир према „неуређеној“ Србији и њеној сиротињи одведе на престижне западне универзитете, који обећавају много хиљада евра месечно, где школарину, по правилу, не плаћају сами.

Дневни лист Данас, тврђава аутошовинизма, претворио је рубрику „Наши људи у свету“ у кампању за окретање леђа Србији. Наслови су „Одлазак из Србије није био лак, али је био неопходан“, „Уз све промене, живот у Дубаију је неупоредиво бољи него у Србији“ и „Људи из Србије су научени да буду сналажљивији него ‘нормалан свет'“. Упарена са колумнама бројних мрзитеља ове земље, срамно спинована сведочанства одбеглих обликују слику Србије као гадне, непоправљиве душегупке у којој никакав напредак није могућ.

slazem se, da se ja pitam radio slobodna evropa bi odavno bio zabranjen, a da se nadovezem na temu propagiranja odlaska iz srbije

mi smo tolika antidrzava da to nije normalno, gledam pre neki dan neki ucenici sa nekog takmicenja pricaju nesto na n1 i pricaju o odlasku kako oce da odu, i voditeljka ih naravno podrzava, oni kazu nije samo zbog para a ona ih dopunjava "pa i da jeste i to je u redu", gledam ja to, i ne mogu da verujem da ne postoji neko drzavno telo da to cenzurise, pa makar da smo najveca rupa na svetu, nijedna normalna drzava sa zeljom da prezivi duze od 20 godina ne dozvoljava da najveci umovi medju decom, koji treba da budu primer ostaloj deci propagiraju odlazak iz zemlje



kamo srece da je stvarno diktatura

 

[Хаеул]

nekianonimnilik » 08 Сеп 2019 08:33[/url]":7whctpbz]
slazem se, da se ja pitam radio slobodna evropa bi odavno bio zabranjen, a da se nadovezem na temu propagiranja odlaska iz srbije

mi smo tolika antidrzava da to nije normalno, gledam pre neki dan neki ucenici sa nekog takmicenja pricaju nesto na n1 i pricaju o odlasku kako oce da odu, i voditeljka ih naravno podrzava, oni kazu nije samo zbog para a ona ih dopunjava "pa i da jeste i to je u redu", gledam ja to, i ne mogu da verujem da ne postoji neko drzavno telo da to cenzurise, pa makar da smo najveca rupa na svetu, nijedna normalna drzava sa zeljom da prezivi duze od 20 godina ne dozvoljava da najveci umovi medju decom, koji treba da budu primer ostaloj deci propagiraju odlazak iz zemlje

Нити родитеља и учитеља да их васпитају, нити државе да спречи рад медија који отворено заговарају сепаратизам и слично.

Довољно је осврнути се на власничку структуру тог и сличних канала, и све ће вам бити јасно.

kamo srece da je stvarno diktatura

Стварно јесте диктатура, али апсолутно прозападна. Не наседајмо на њихову повремену, наизглед антизападну, реторику. Гледајмо шта раде. А све што раде је, или у интересу њих лично, или у интересу страног фактора.

 

[Хаеул]

Дошљак » 08 Сеп 2019 22:36[/url]":x9us9fjb]Проблем у буђењу нашег национализма јесте у томе што смо били већи комунисти од хрвата, те је наша служба радила више на сузбијању "реакције" како уз земљи тако и ван ње.

Комунисти су били и многи други, а неки су то и данац. То их није спречило, нити их спречава, да се држе свог националног интереса. Погледајмо Кину, погледајмо Кубу, Вијетнам.

Проблем је у томе што ми не мислимо главом и што, за разлику од осталих, интересе сопственог народа не стављамо на прво место. Ми не разликујемо вредности од интереса, и увек нам се лако пласирају туђи интереси као вредности. То се видело у времену стварања Југославије, то се видело на примеру наших комуниста, и то се види данас, на примеру "либералних" комуниста који су у међувремену мутирали у проамеричке "демократе". А кад сопствени интерес подредиш лажним вредностима, које проистичу из туђих интереса, ти дословно радиш против самог себе, и није никакво чудо што страдаш.

Наши комунисти су дозволили да им се посредством хрватских и словеначких комуниста, који су продукт ширег аустроугарског миљеа, наметне дрезденска лаж о Србима као "народу угњетавачу", пласирана од стране аустријских комуниста - истих оних који сопствени народ нису видели као "угњетавача", и којима је сметала "империјалистичка творевина" Југославија, али им својевремено није сметала набрекла феудална творевина Аустроугарска. И уједињена Албанија је била аустроугарски пројекат, произрасао из интереса Аустроугарске да осакати, ослаби или поптуну уништи Србију, који су аустријски комунисти природно прихватили, а за њима и српски, посредством остале "браће" југословенских комуниста.

Не заборавимо да су на Четвртом конгресу Комунистичке партије Југославије, одржаном у Дрездену, југословенски комунисти, заједно са српским, подржали отцепљење "угњетаних народа" од Југославије, уједињену Албанију, Македонију итд. О правима српског народа, као тобож "народа угњетавача", који су колико јуче клали исти ти "угњетавани", није се говорило. Нико није помињао уједињену Србију нити права српског народа ван уже Србије. Штавише, по њима је и Црна Гора, чије државотворно становништво се у том тренутку декларисало као искључиво српско, требало да се отцепи.

Нешто слично је покушано и у СССР-у, али њихови комунисти су на време схватили да је снага СССР-а управо у руском народу, и политика дерусификације је убрзо напуштена. Код нас је, до самог краја, један од основних темеља титоизма била антисрпска политика, а у оквиру српских комуниста, хистерични аутошовинизам. Колико је далеко то све ишло, видимо и из чињеница да и у јеку Маспока, партијско руководство издцваја наводни "српски национализам" као највећу претњу.

 

[Agent001]

nekianonimnilik » 08 Sep 2019 12:33 am[/url]":6lrnhrmz]mi smo tolika antidrzava da to nije normalno, gledam pre neki dan neki ucenici sa nekog takmicenja pricaju nesto na n1 i pricaju o odlasku kako oce da odu, i voditeljka ih naravno podrzava, oni kazu nije samo zbog para a ona ih dopunjava "pa i da jeste i to je u redu", gledam ja to, i ne mogu da verujem da ne postoji neko drzavno telo da to cenzurise, pa makar da smo najveca rupa na svetu, nijedna normalna drzava sa zeljom da prezivi duze od 20 godina ne dozvoljava da najveci umovi medju decom, koji treba da budu primer ostaloj deci propagiraju odlazak iz zemlje

Zanimljivo. Po tvom misljenju, potpuno je nebitno zasto neko zeli da ode iz zemlje. Umesto da se ti problemi potenciraju i daleko bilo, resavaju, hajde da zabranimo da se o tome cak i prica.

Posle se neko pita zasto ljudi odlaze.

 

[marrecar]

Ja sam jedan od tih koji će uskoro otići iz ove države. Ne znam kako ću se osećati u jednom trenutku u budućnosti, ali trenutno se osećam tako da ne želim uopšte da se vratim nazad da živim. Nije to samo trenutna politička, ekonomska situacija (mada najveći uticaj ima), nego i generalno stanje društva. Juče sam čuo izjavu Šarčevića da je ova nova "verzija" mastera, sa teorijom i praksom, način da se mladi zadrže u državi jer će imati daleko veće šanse da se zaposle nakon završetka mastera. I upravo takva izjava, takvo razmišljanje, je povod zašto mnogi mladi odlaze odavde, uključujući i mene. Zato što svaka vlast, a pogotovo trenutna, mlade vide isključivo kao radnu snagu, a ne kao izuzetno važan aspekt društva. Glas mladih se ne čuje. Nemamo nigde predstavnike, koji će se pitati o važnim delovima našeg društva. Nije nama samo posao bitan, nama je život kao celina bitan. Serviraju nam se svakojake priče, a u stvari smo samo iskorišćeni. I srećom, ogroman broj mladih je dovoljno pametan da ume da razmišlja i ne poveruje u to, i da ode odavde.
Ja odlazim zato što ne želim da nastavim da živim ovako. Ne želim da radim negde gde će iznad mene biti neki stranački zaposleni nesposobnjaković, koji će pametovati, ućutkivati, i sve to da radim za neku siću. Želim da se trud, i znanje, ceni u skladu sa mojim konkretnim radom, a ne na osnovu porekla, porodice, stranke i sličnog. Dok jednog dana se zaista sve ne promeni. Ali, nisam uveren da će to biti moguće, jer pre skoro 20 godina smo mislili da će biti bolje od tog jednog dana. Ali evo 20 godina kasnije, isti ljudi su na političkoj sceni, a još gori upravljaju državom.

 

[Dart]

Tek na zapadu nećeš imati prilike da se tvoj glas čuje. Tamo uglavnom možeš raditi deficitarna i teška zanimanja koja nisu interesantna domicilnom stanovništvu i bez mogućnosti za napredovanja. Od nekoliko miliona naših ljudi preko, vrlo mali broj je na nekim boljim pozicijama i to su uglavnom druga ili treća generacija koja živi tamo.
Standard jeste mnogo bolji, pogotovo za one koji vole povuceniji život.

 

[marrecar]

A raditi te poslove je sramota ili šta? To je sad kao neki razlog da se ne ide van Srbije? Vrlo malo je broj takvih ljudi koji su napredovali, ako je to tačno, zato što oni odstupaju od srpskog mentaliteta. Evo primer. Prijatelj iz inostranstva je došao u Srbiju da uradi neki prilično jednostavan posao, ali skup. Kako bi uštedeo malo, došao je ovde da uradi to. Međutim, prvo je imao problem da nađe dobru firmu koja bi ti uradila pravilno, jer mnogi nisu imali odgovarajuću opremu. Kada je konačno našao, izgledalo je vrlo obećavajuće po priči tog predstavnika firme. Međutim, nakon mesec i po dana, kada je došao po gotov proizvod koji je na prvo oko izgledao odlično, boljim pregledom video je milion nedostataka. Od toga da je sam materijal na površini bio oštećen, da je zatvoren neodgovarajućim materijalom, da su u unutrašnjosti komponente bile zalepljene izolir trakom, da metalne ivice nisu bile brušene nakon sečenja. I onda kreće razgovor, gde taj radnik firme biva uvređen i preti nekakvom tužbom i ostalim glupostima. I sve to na validne kritike, pogotovo što se rad barem duplo više plaća nego prosečna plata u Srbiji. I to nije jedino iskustvo ovakvog rada i ophođenja prema mušteriji u Srbiji. It slab mentalitet ostaje toj većini koja ne napreduje u inostranstvu, jer sve što rade, rade polovično i misle da su za sve u pravu. Da ne pričam o ostalim stvarima, kao što je manjak ambicije, strah od izazova, strah od promena, strah od svega i svačega.
Zamisli sad situaciju gde neka osoba u Srbiji dobije nekakvu npr. biznis ideju. I sad sedne, razradi plan, optimistična je itd. I onda je predstavi ljudima u okolini. Šta misliš, kakva je reakcija ljudi u okolini? Evo ja ću ti reći. Kažu: Ma ti si lud, ma ne može to tako, nije to jednostavno, trebaju pare, neće to niko da prihvati, ma to je smešno, nisi valjda ozbiljan, i slično. I to je iz iskustva. I to je razlog zašto tako mali broj naših napreduje.
Lepo si i rekao na kraju, "za one koji vole povučeniji život". A to je većina naših u dijaspori, zato što ostaje takvo razmišljanje.
Mene ne bi bilo sram da radim bilo kakav posao jer znam da ću zaraditi i biti cenjen više nego ovde. Srećom, imam fakultetsku diplomu iz oblasti koja je tražena svuda, a obuhvata spektar različitih zanimanja. I idem da nastavim obrazovanje u inostranstvu, a ako usput nađem odgovarajući posao, rado ću ga prihvatiti.
A to da se ni "tamo" ne čuje glas mladih. Eh... Tamo se odavno čuo glas mladih i njihova prava su daleko bolja nego ovde, i ne bih se složio da se oni ne čuju uopšte. Ali dobro.

 

[Dart]

Naravno da nije sramota raditi te poslove, penta je da za naše ljudi tamo nije neki veliki izbor. Oni na nas uglavnom gledaju kao na čisto fizičku radnu snagu. Tek naredna generacija koja se potpuno bude školavala tamo i ne bude imala akcenat imaće veće šanse za zapošljavanje ali i dalje velike predrasude.
Migrantima se čuje glas još slabije nego u matičnoj državi... A sto se politizacije tiče imaju je i oni i to na mnogo većem nivou. Jedina je razlika što tamo politika uopšte ne interesuje obične ljude.

 

[loyola]

Za nase ljude svuda ima posla, ne samo za teske i nezanimljive poslove. U Americi ih bas briga kakav imas akcenat ako znas da radis posao, mogucnosti bezgranicne ako hoces da radis i sto se pozicije tice a i zarade.

 

[marrecar]

Dart » 11 Sep 2019 03:47 pm[/url]":2lxmtr75]Naravno da nije sramota raditi te poslove, penta je da za naše ljudi tamo nije neki veliki izbor. Oni na nas uglavnom gledaju kao na čisto fizičku radnu snagu. Tek naredna generacija koja se potpuno bude školavala tamo i ne bude imala akcenat imaće veće šanse za zapošljavanje ali i dalje velike predrasude.
Migrantima se čuje glas još slabije nego u matičnoj državi... A sto se politizacije tiče imaju je i oni i to na mnogo većem nivou. Jedina je razlika što tamo politika uopšte ne interesuje obične ljude.

Baš zato što tako razmišljaš, da smo im samo fizička radna snaga, onda ćeš takve poslove tamo samo i da nađeš. Poznajem ljude koji su tek prva ili druga generacija u inostranstvu i imaju odličan posao i na visokoj su poziciji u toj oblasti u kojoj rade. To su ljudi koji imaju ambicije i žele da nešto urade od svog života. Ali isto tako poznajem i ljude koji duže vreme žive u inostranstvu i ne žele da se prilagode društvu, pa čak ni jezik ne nauče kako treba, pa rade te "teže" poslove. Ali svi žive prilično dobro. Niko od njih ne propagira da je tamo negde van Srbije lako, ali zato svi kažu da znaju za šta rade i da žive normalno.