Maršalat nije bio podignut na mestu srušenog starog konaka Obrenovića, taj dvor je bio ispred Maršalata, koji je krajem 19. veka bio prizemni potkovičasti objekat dvorske straže. Pred kraljevo venčanje 1922. Korunović je taj prizemni objekat nadogradio i u svom prepoznatljivom stilu ukrasio fasadu. U toj zgradi su u bočnim krilima bili uredjeni apartmani za goste kraljevog venčanja, koji su se i kasnije koristili u te potrebe, a u centralnom delu je bio Maršalat dvora sa kancelarijama dvorske administracije i ministarstva dvora-nikakve garaže i štale. Posle rata u Maršalatu je bio smešten Etnografski muzej, a u Novom dvoru je do 1948. ostao Muzej kneza Pavla, koji je preimenovan u Umetnički muzej. Inače rekonstrukcija Novog dvora 1935. za potrebe muzeja je bila fantastično uradjena, očuvana je u najvećoj meri unutrašnjost, obnovljena fasada i muzej je bio na svetskom nivou-pre rata je ugostio izuzetne izložbe francuskog i italijanskog slikarstva, kakve danas možemo samo da sanjamo. Čak su državne železnice prodavale povlašćene karte da bi publika iz cele zemlje mogla da poseti izložbe. Elem, obnova Starog dvora posle bombardovanja 1941. kada mu je srušena kupola-uradjena je još tokom rata. Pred kraj rata Nemci su zapalili unutrašnjost. Dakle-posle rata je trebalo samo obnoviti unutrašnjost Starog dvora i koristiti ga u iste svrhe kao i do tada-za gradske i državne svečanosti, a ne raditi nikakve frankenštajn rekonstrukcije kakva je uradjena, kada je dvor dozidan i kada je stvorena ova ružna, monotona i dosadna fasada sa milion prozora ka Bulevaru. Čak i sam ulaz u dvor je užasan, sa ovom niskom i teškom terasom koja pravi mrak-kao da ulaziš u bunker, nikakve elegancije. Unutrašnjost je kriminalno uništena-fotografije nekadašnjeg enterijera bolje da ne gledam. Uopšte nije trebalo praviti ovakav ulaz u dvor ka Bulevaru, nikakve potrebe za tim nije bilo. Samo je trebalo ukloniti pomoćne dvorske objekte na mestu sadašnjeg cvetnog platoa, tu zasaditi drveće i proširiti park. Eventualno napraviti kolski prilaz od Bulevara kroz takav park aleju kao što je ulaz u Beli dvor na Dedinju. Novi dvor i Maršalat su iz rata izašli skoro neoštećeni, Muzej kneza Pavla sa svojim mudrim direktorom Kašaninom je radio sve vreme rata i uspeo je da sačuva zbirku skoro u potpunosti-paralela sa današnjim vremenom i dvodecenijskim neradom Narodnog muzeja treba odgovorne duboko da zamisli. Dakle, ceo dvorski kompleks nije iziskivao nikakve veće zahvate. Do 1948. u Novom dvoru, a do 1952. i u Maršalatu su sasvim normalno funkcionisali muzeji i nije bilo nikakve potrebe da se isti iseljavaju, Maršalat ruši i započne kriminalna i bespotrebna rekonstrukcija i uništavanje oba dvora, zarad smeštaja nagomilane savezne administracije, sekretarijata i prezidijuma. Ceo kompleks sa sve ogradom je trebalo očuvati u izvornom stanju i to bi danas bio biser grada. Svoje dvorove nisu rušili i unakazili ni mnogo gori režimi od Sofije, Bukurešta, Budimpešte do Petrograda-oni su svoje dvorce pretvarali u muzeje, a ovde su dva muzeja iseljena iz već sasvim lepo prilagodjenih dvorskih zgrada za te namene, a zarad smeštaja administracije. Ne znam da li je još negde u svetu takav primer zabeležen. Dakle, što se toga tiče, Beograd je najgore prošao svidjalo se to nekome, ili ne i zato sve to treba da se vrati kako je bilo. Kad vidim kakve sve zgrade po Evropi iznova grade ili rekonstruišu-ovo bi bio mačji kašalj i za Srbiju. Ali biće i to jednog dana...