Požar na deponiji u Vinči, koji traje već dvadesetak dana, ipak nije bezazlen po zdravlje ljudi i mogao bi još dugo da traje, zaključio je dekan Hemijskog fakulteta u Beogradu, prof. dr Ivan Gržetić, gostujući u "Beogradskoj hronici" na RTS-u.
- Ja sam već dugo zabrinut zbog toga, problem u Vinči je dugogodišnji jer to nije prava deponija, već se može svrstati u smetlište. Ona je potpuno neregulisana i onaj silni materijal, otpad koji se tamo nalazi, stalno podleže procesima raspadanja. Na tu deponiju odbacujete hranu, papir, krpe i slično. To kada se posle određenog vremena nakvasi i nađe u kontaktu sa kiseonikom počinje da vri, smrdi, otpušta razne supstance - kaže Gržetić.
On objašnjava da je u prvih nekoliko meseci u pitanju otpuštanje samo ugljen-dioskida, a kada nestane kiseonika počne da se oslobađa metan.
- E, taj metan počinje da gori. S vremena na vreme dođe u kontakt sa kiseonikom i to prepoznajemo kao lokalne eksplozije. U takvim situacijama gori metan i sav onaj materijal na dubinama većim od 20, 30 i 40 metara - nastavlja dr Gržetić.
Požar i dim sa deponije u Vinči, po profesoru, nisu bezopasni.
- Moram da priznam da su ti materijali koji se oslobađaju i isparavaju zajedno sa tim toplim gasovima koji izbijaju iz deponije ponekad i vrlo opasni po ljudsko zdravlje. Naša sreća je što su te deponije daleko od Beograda i dok vetar nosi taj dim i smrad u isto vreme razblažuje. Ali, naša nesreća je što se unutar tih gasova nalaze brojne kancerogene i supstance opasne po ljudsko zdravlje kao što su polihlorovani dibenzoflurani ili dibenzodiokisini, odnosno to mogu da budu polihloridina i aromatična jedinjenja, a vrlo verovatno da ih ima - navodi on.
Koncentracije tih opasnih supstanci mere se na specijalnim uređajima koje Srbija nema.
- Nismo u mogućnosti da izmerimo, ali znamo iz određenih informacija koje smo prikupli. Ja sam jedno vreme vodio projekat UN koji se time bavio, i konstatovali smo da nemamo ni opremu ni novca da možemo da uspostavimo takvu laboratoriju u našoj zemlji, a koncentracije se mere milijarditim delovima milijarditog dela jednog grama. Priroda otrova iz tih teških, odnosno opasnih supstanci je veoma raznolika. Može da bude i teških metala i opasnih organskih supstanci i mnoge od njih mi zaista pratimo, ali ima pojedinih i specifičnih za koje nismo spremni - objašnjava Gržetić.
On dodaje i da su ove supstance odavno prepoznate u svetu.
- Postoji Stokholmska konvencija koja pokušava da reguliše izvore takvih supstanci to su takozvane nenamerno generisane hemikalije protiv kojih mi moramo da se borimo. Moram da priznam da jedan uređaj košta i po pola miliona dolara, a njegovo održavanje i po 50.000 evra - ističe on.
Mada su nadležne institucije saopštile da je koncentracija zagađujućih materija ispod granične vrednosti, prema rečima Gržetića sabiranjem tih zagađenja povećava se rizik.
- Naglašavam i da su sva ta zagađenja oko nas u koncentracijama ispod maksimalno dozvoljenih, ali rizik koji se generiše od tih supstanci je kumulativan. Vi imate rizik od metala koji nije veliki, polihlorovanih jedinjenja, pesticida, ali kad saberete, dođete do maksimuma koji je prevaziđen i nađete se u opasnoj zoni, kada može da se desi da pojedine kategorije pogotovu stari, deca, trudnice mogu da imaju posledice.
"Naša Vinča će još mnogo godina da gori"
Na pitanje da li je moguće predvideti kada će požar da bude ugašen, on je pesimističan.
- Taj požar je započeo još pre mnogo godina, i samo se razvija. Faze fermentacije su: bacite đubre, posle par meseci imate tu ugljen-dioksid fazu, sledi metanska faza koja može da traje još deset godina, bacite novo đubre, pa na to dodate još deset i tako opet. Nažalost, naša Vinča će još mnogo godina da gori - smatra profesor Gržetić.
Problem može da bude rešen za jednu godinu
Gržetić je u razgovoru ponudio dva rešenja: izgradnja nove deponije ili unutar već postojeće ugradnju posebnih cevi.
- Porozne cevi skupljaju metan i iznose ga iz same deponije. To nije tako skupo, ali zahteva ipak određena sredstva koja treba da obezbedi država, a problem bi bio rešen za godinu dana - zaključuje Gržetić, smatrajući da bi u gradskom budžetu Beograda bilo dovoljno novca za tu namenu.
