Izvor: Beobuild.rs
Stambena izgradnja u Srbiji
Skoro da nema segmenta u građevinarstvu koji nije pogođen krizom. U tom pogledu, stanogradnja je jedan od najgore pogođenih sektora, gde su obimi gradnje prepolovljeni u odnosu na tranzicioni rekord 2007/2008. Ekspolzivna ekspanzija gradnje izazvana pojavom stambenih kredita i kasnije subvencionisanih kamata zaustavljena je 2008, a već naredne godine počeo je sukcesivni pad koji je prekinut samo 2012. godine. Tada je država snažnom intervencijom, odnosno gradnjom nekoliko hiljada stambenih jedinica u naseljima “Stepa Stepanović” i “Ivana Ribara”, na kratko preokrenula trend. Završetkom jednokratnog državnog investicionog ciklusa obimi su bili spremni da dožive još jedan dramatičan pad.
Kako se tokom perioda intervencije ekonomska situacija nije popravila, a svi relevantni makroekonomski pokazatelji stalno beleže nove istorijske minimume, kraj državnih projekata značio je tvrdo sletanje. Pored toga tokom 2013. ukinuti su subvencionisani stambeni krediti, kao glavna finansijska potpora i ovako nokautiranoj tražnji. Svi sastojci za totalni slom su bili tu, što su rezultati na kraju godine i pokazali. Samo tokom 2013. godine vrednost izvedenih radova u stanogradnji doživela je pad od skoro 30% u odnosu na prethodnu godinu. U 2014. obimi su ostali u “ležećem položaju”, gde je šestogodišnja korekcija svela vrednost izvedenih radova na nivo iz 2001. Dramatičnu situaciju opisuje i podatak da je skoro 60% svih novih stanova realizovano u Beogradu, iako tu živi samo četvrtina stanovništva.
Rastuća ekonomska nesigurnost, opadajuća kupovna moć, pad zaposlenosti, skupi krediti, visok odnos plate i cene kvadrata i negativni demografski trendovi nastaviće da vrše jak pritisak na tražnju. Ostaje da se vidi koliko će izmene zakona o izgradnji podstaći ponudu i koliki efekat to može da ima u trenutnim uslovima. Za očekivati je da delovanje novih zakona o građevinskim dozvolama ima samo ogrančen efekat na ovaj segment. Ovi značajni zakoni nažalost nisu i čarobni štapić koji pokreće masovnu gradnju, pogotovo imajući sve pomenute faktore na strani tražnje. Značajniji pomak će biti ostvaren u suzbijanju sive gradnje, ali će održivi rast biti moguć tek sa izglednijom stabilizacijom ekonomskih okolnosti.
Nedavno su proklamovani ciljevi da udeo građevinarstva u BDP-u dostigne 7% - što je u suštini nivo kakav je Srbija imala u predkriznom periodu. Za postizanje takvog rezultata potreban je značajan doprinos stanogradnje u narednim godinama. Stanogradnja u Srbiji čini u proseku oko 20% ukupne vrednosti svih građevinskih radova u jednoj godini. Ako znamo da obimi u stanogradnji treba da porastu za 100% samo da bi se vratili na 2008, postavlja se pitanje šta može da obezbedi te stope rasta?
U predkriznom periodu nosilac obima je bila novogradnja, gde je na vrhuncu građeno preko 20.000 stanova godišnje, i to samo u statistici vidljivom delu ekonomije. Popis 2011. godine pokazuje da je tokom prethodne decenije broj novih stambenih jedinica rastao blizu 30.000 godišnje. Sa druge strane, rezultati u 2014. pokazuju da će ukupan broj završenih stambenih jedinica biti ispod 10.000. Teška situacija na finansijskom tržištu nam govori da će se kreditna suša nastaviti, i da bankarski baloni neće podsticati tržišnu dinamiku kao ranije. U toj situaciji ni novogradnja neće biti u stanju da ponovi svoje rezultate iz predkriznog perioda, pa će tako i deo rasta morati da dođe sa druge strane.
Sve ovo navodi da će biti potrebno mnogo više planiranja u ovom segmentu, ukoliko se teži konsolidaciji i boljim rezultatima u narednim godinama. Značajan potencijal leži u poslovima rekonstrukcije, adaptacije i energetske modernizacije. Tokom tranzicije u Srbiji je poptuno zanemarena rekonstrukcija i obnova, koji u rezidencijalnom segmentu čine svega oko 13% vrednosti svih radova. Ne samo da su ti radovi jako bitni za održavanje postojećeg stambenog fonda, već su u stanju da proizvedu i jako intenzivnu građevinsku aktivnost, ukoliko se izvode u okviru velikih planskih programa. Takvi programi su već sprovođeni u evropskim gradovima, posebno na regenraciji socialističkih stambenih blokova u istočnoj Evropi ili sličnih programa sa akcentom na energetsku efikasnost. U manjem obimu takvi programi postojali su i u Beogradu, a najveći pojedinačni je realizovan na Vidikovcu.
Iskustvo pokazuje da je za ovakve programe neophodna aktivna uloga države i lokalnih samouprava. Potrebno je obezbediti više vrsta zakonskih i finansijskih podsticaja za ovakve inicijative. Uz preferencijalno učešće isključivo kompanija sa proizvodnjom u Srbiji, ovakvi radno intenzivni programi mogli bi da budu značajan podstrek budućem rastu, zapošljavanju građevinske operative i industrije građevinskog materijala. U ovakvim ekonomskim uslovima nije za očekivati da novogradnja ponovo obezbedi značajnije obime, pogotovo u uslovima niske kreditne sposobnosti stanovništva i isključivog finansiranja iz komercijalnih kredita. Bez novih rešenja stanogradnja će nastaviti da tavori na istorijski jako niskim nivoima, sa svim posledicama na tržištu.