Mi u Beogradu izgleda imamo neku vrstu kulturološkog problema sa zelenim površinama. Možda se niko nije potrudio da makar malo priča o nešto modernijim shvatanjima njihove uloge u urbanom prostoru, mada pretpostavljam da bi ovakve stvari ipak morale biti poznate.
Moraju se razlikovati dva tipa zelenih površina. Klasičan park sa stazama i slobodna zelena površina. Kod prvih je kretanje ograničeno na staze, a travnjaci su ograđeni i nedostupni. Kod drugih je dozvoljeno gaženje trave, a izdvojene staze sa obaveznim pravcima kretanja ne postoje. Ustvari, u modernom urbanizmu postoji citava hijerarhija zelenih površina potpuno različitih tipova, veličina i namena, ali ostavimo to sada. Spomenuta razlika odslikava različte potrebe ljudi i jednu vrstu optimizacije korišćenja prostora. Ako na lako dostupnom mestu postoji dovoljno velika oblast, ona se ostavlja kao neka vrsta slobodne zelene (piknik) zone. Postoji čitav niz razloga zašto se ovo smatra neophodnim. Naprimer, jedan od bitnih je potreba da postoji mesto koje je dovoljno prostrano, zdravo i bezbedno da deca mogu da trče toliko da mogu da se umore. Ko je proveo malo više vremena u nekom planinskom selu koje u kome ima puno slobodnog prostora i malo njiva, zna da je trčanje, a ne hodanje, prirodan način kretanja sve dece predškolskog uzrasta. Ovo je genetski programirana potreba čitave ljudske vrste koja razvija koordinaciju, mozak, kontrolu tela, mišiće, snalaženje u prostoru, itd. Mora postojati prostor u kome deca mogu slobodno da se jure, valjaju po travi, penju po drveću ... uopšte, da osete miris i da imaju intimni, taktilni doživljaj sredine za koju smo svi mi genetski programirani. To nije moguće u klasičnom parku sa asvaltiranim stazama i tablama "ne gazi travu". Zatim, to su mesta gde porodice, roditelji i deca, mogu stvarno da budu zajedno, da leže na travi, da gledaju u nebo bez zidova, da igraju igre u slobodnom i zdravom okruženju, bez nameštaja koji se može razbiti. Dodatno, naročito je važan i jedan psihološki momenat osećaja slobode koji ovde imaju svi, ne samo deca. Svaki vaš svesni trenutak u gradu je ograničen uvek budnim mentalnim supervizorom koji vam govori da ne smete skrenuti ni desno ni levo, da morate paziti na semafor, automobile, ljude koji udaraju u vas, reklame, prodavce, tezge. Negde dole, ispod vidika, je uvek neki ivičnjak, ograda, podmukla žica, stepenik, šaht ili obicna rupa. Nema opuštanja. U gradu svako od nas živi svoj život provlačeći se neprestano kroz nevidljivu, krivudavu virtualnu cev, sa opasnim preprekama svuda izvan nje, gore, dole, levo i desno. Granica velike, slobodne zelene zone grada je i bukvalno granica slobodne zone za naš um. Sve staze i obavezni pravci kretanja prestaju da postoje, mentalni policajac odlazi na spavanje.
Ovakve stvari su psiholozi dokazali bez trunke sumnje, a urbanistička rešenja pokušavaju da u okviru sistema zelenih površina grada obezbede dovoljno veliki prostor i za ovaj tip, kad god je to zbog postojeće gradnje moguće. Apsurdno je da su nam urbanisti pre faze investitorskog urbanizma ostavili i uredili prostor za ovu namenu, a mi sada, u 21. veku, na pragu klimatskih promena i u eri gigantskih gradova koji zauzimaju čitave oblasti, pokušavamo da to uništimo.
Primeri iz sveta.
Central park u Njujorku
Hajd park u Londonu
Slobodne zelene zone se, naprimer, koriste ovako