Opera na uscu-novi simbol Beograda
- Začetnik teme vladicash
- Datum pokretanja
DzonTravolta
Expert
- Učlanjen(a)
- 26.07.2015.
- Poruke
- 6.020
- Pohvaljen
- 7.678
Inače, u pravu su za Akademiju (koja sa celim kampusom treba da se seli pored FDU), no i tu je nastao problem lažne elite: i oni su kukali kako mora da bude u centru.
mradulovic
Higher intermediate
Mislim da bi bilo pogreshno od Palate Srbija praviti muzej, jer iako taj objekat trenutno nije iskoriscen u potpunosti, on jednostavno nije pravljen da bude muzej. Kao muzej bi imali problema sa neadekvatnim prostorijama, u sustini ponavljali bi gresku sa Narodnim muzejom i adaptacija bi bila preskupa. Kultura zasluzuje adekvatne objekte, a ne da se to pitanje resava reciklazom a lokacije daju za trzne centre ili stambene kule "kontraverznih biznismena".
direktor
Professional
- Učlanjen(a)
- 10.10.2008.
- Poruke
- 39.361
- Pohvaljen
- 47.059
Razvojni put zgrade beogradske opere
Da li će novi projekat ponovo ostati samo konkursna ideja na papiru, ostaje nam da vidimo, konstatuje istoričar umetnosti Marko Stojanović u svom novom tekstu za naš portal.
Javni arhitektonski konkursi u Beogradu nikada nisu bili brojniji. Završili su se konkursi za blok 18 i novu zgradu Istorijskog muzeja grada Beograda, a odskora i konkurs za zgradu nove Gradske galerije na Kosančićevom vencu. Još uvek traje konkurs za arhitektonsko-urbanističko preuređenje nekoliko izložbenih hala i njihovog okruženja, u okviru kompleksa Beogradskog sajma (arh. Milorad Pantović), ali i konkurs za novobeogradski blok 13 za koji je predviđen novi kompleks Beogradske filharmonije. Za ovaj poslednji konkurs postoji jedan bogati istorijat, pa bi bilo zanimljivo napraviti i kraći osvrt na razvoj tzv. “scenske arhitekture” u Beogradu.
Beogradska varoš je 1869. brojala nešto više od 25.000 stanovnika, ali je zato dobila savremeno pozorište sa 800 mesta.
Naziv “scenska arhitektura” nije još uvek naučno utemeljen, ali obuhvata polje arhitektonskog stvaralaštva koji se odnosi na projektovanje i izgradnju pozorišnih, operskih i drugih koncertnih objekata koji poseduju scenski prostor namenjen glumcima, baletanima i muzičarima.
Razvoj ovog tipa arhitekture započinje 1869. godine, kada po projektu arhitekte Aleksandra Bugarskog biva izgrađeno prvo Narodno pozorište u Kneževini Srbiji. Tadašnja beogradska varoš je brojala nešto više od 25.000 stanovnika, ali je zato dobila savremeno pozorište sa 800 mesta. Zgrada je bila skromnih gabarita, a izvedena je u duhu evropskog akademizma. Proširenja scene i dogradnja pozorišne zgrade usledila su 1922. godine, kada je vidno dograđeno ulazno pročelje zgrade, po projektu arhitekte Josifa Bukavca, a zatim velika dogradnja novog segmenta iz 1986. godine, po projektima arhitekata Ljubomira Zdravkovića i Slobodana Drinjakovića, kao i kompletnog enterijera po nacrtima arhitekte Milana Pališaškog. Tada su arhitekte predviđale da se ostavi prostora za izgradnju podzemnog prolaza ispod Francuske ulice, koji bi povezao zgradu Narodnog pozorišta i planiranu zgradu Opere i baleta na prostoru današnjeg platoa Zorana Đinđića i neuglednog tržnog centra. Međutim, ova ideja nikada neće doživeti svoju realizaciju.
JPD i Atelje 212
Jugoslovensko dramsko pozorište takođe poseduje burnu prošlost po pitanju arhitektonske transformacije svoje zgrade. Prvobitna je izvedena 1927. godine po projektu arhitekte Nikolaja Krasnova. Fasada JDP-a biva potpuno izmenjena 1947. godine i dobija modernističko ruho po projektu arhitekte Momčila Belobrka. Nakon skoro četri decenije, četiri autora – teatrolog Jovan Ćirilov (tadašnji upravnik), arhitekte Bogdan Bogdanović (tadašnji gradonačelnik), umetnik Čedomir Vasić i arhitekta Đorđe Bobić (poslednja dvojca kao koautori), dali su doprinos da zgrada JDP-a dobije novo ruho u stilu postmoderne. Tada je otkrivena Krasnovljeva fasada, zadržan je deo Belobrkove, a dograđena je i monumentalna fontana. Cela fasada je bila ofarbana u četiri boje, kao simbol četri pozorišna čina. Poslednja rekonstrukcija izvršena je nakon katastrofalnog požara iz 1997. godine, a koja je izvedena u period od 2000. do 2003. godine po projektima arhitekata Zorana Radojčića i Dejana Miljkovića, ali i vajara Mrđana Bajića.
Po svojoj arhitektonskoj atraktivnosti ne zaostaje i zgrada Ateljea 212, izvedena po projektima arhitekata Radivoja Dinulovića i Ranka Radovića.
Uticaj politike na arhitekturu
Što se tiče zgrade Opere, prva prilika za njeno ostvarenje pojavila se 1938. godine, kada je raspisan javni internacionalni konkurs. Svet je bio pred vratima novog Svetskog rata, a na konkursu su učestvovale arhitekte od SSSR-a do SAD-a. Kako je politička klima bila veoma nestabilna, naročito za tadašnju Kraljevinu Jugoslaviju, žiri je odlučio da svaku od prve tri nagrade raspodeli na po dva tima iz različitih država, pri čemu je među svih šest nagrađenih projekata bilo rešenja kako u duhu moderne, tako i u duhu monumentalne totalitarne arhitekture, koja je usled političkih dešavanja u Evropi, bila nešto više zastupljena.
Naredni konkurs za zgradu (Velike Jugoslovenske) Opere raspisan je 1948. godine. Kako je arhitektura tadašnje FNR Jugoslavije i dalje bila pod uticajem soc-realizma, rezultat konkursa je prvonagrađeni projekat u tom duhu, arhitekte Kazimira Ostrogovića. Za razliku od prethodnog konkursa, gde se nije predviđala tačna lokacija za zgradu Opere, u slučaju posleratnog konkursa njena lokacija je bila vezana za Novi Beograd.
Već 1968/69. godine, Novi Beograd ponovo biva aktuelan za pozicioniranje nove zgrade Opere, pa je raspisan i internacionalni konkurs. Žiri dodeljuje prvu nagradu arhitektu Hansu Dalu. Najsavremenije arhitektonske tendencije imale su odraz u njegovom proejktu, ali i jedan bizaran detalj da je grad Beograd za lokaciju nove Opere izabrao prostor Starog sajmišta, koje je za potrebe izgradnje kompleksa moralo biti u celosti porušeno.
Za vreme složbe gradskog arhitekte Đorđa Bobića, ponovo je pokrenuta ideja izgradnje Opere na Novom Beogradu. Mnogi građani su bili protiv te odluke, a kao razloge navodili udaljenost lokacije, koju bi muzičari u glumci morali svakoga dana da savlađuju kako bi dolazili na probe, ali i problem posetioca koji bi morali da koriste javni prevoz ili pešače do kompleksa koji bi bio pozicioniran na prosotoru današnjeg Ušća. Ti razlozi ubrzo bivaju oboreni i to komentarima samih zaposlenih, koji ne žive svi u starom delu Beograda, niti je sva publika pozorišta i opera locirana u starom delu grada. Međutim, za vreme mandata arhitekte Bobića, ovaj projekat nije realizovan.
Gotovo deceniju od poslednje odluke da se zgrada Opere locira na Novi Beograd, svedoci smo konkursa za blok 13, sa sadržajem sličnog karaktera. Umesto Opere, predviđa se kompleks Beogradske Filharmonije, čiji sadašnji prostor takođe nema reprezentativni karakter. Odabrana je odlična lokacija, na mestu temelja nikada izgrađenog Muzeja revolucije, to jest, prostrane livade između Palate Srbija (SIV-a) i šoping centra Ušće. Takođe, blizina parka Mira i Muzeja savremene umetnosti dodatno bi mogli inspirisati arhitekte za neki prateći sadržaj koji bi se našao u sklopu ovog dela Novog Beograda. Da li će ovaj projekat ponovo ostati samo konkursna ideja na papiru, ostaje nam da vidimo. Da li bi to mogla biti šansa i za novu lokaciju Opere, takođe će pokazati vreme i druge okolnosti koje utiču na rađanje i razvoj arhitekture.
Marko Stojanović,
http://www.gradnja.rs/razvojni-put-zgra ... ske-opere/
Da li će novi projekat ponovo ostati samo konkursna ideja na papiru, ostaje nam da vidimo, konstatuje istoričar umetnosti Marko Stojanović u svom novom tekstu za naš portal.
Javni arhitektonski konkursi u Beogradu nikada nisu bili brojniji. Završili su se konkursi za blok 18 i novu zgradu Istorijskog muzeja grada Beograda, a odskora i konkurs za zgradu nove Gradske galerije na Kosančićevom vencu. Još uvek traje konkurs za arhitektonsko-urbanističko preuređenje nekoliko izložbenih hala i njihovog okruženja, u okviru kompleksa Beogradskog sajma (arh. Milorad Pantović), ali i konkurs za novobeogradski blok 13 za koji je predviđen novi kompleks Beogradske filharmonije. Za ovaj poslednji konkurs postoji jedan bogati istorijat, pa bi bilo zanimljivo napraviti i kraći osvrt na razvoj tzv. “scenske arhitekture” u Beogradu.
Beogradska varoš je 1869. brojala nešto više od 25.000 stanovnika, ali je zato dobila savremeno pozorište sa 800 mesta.
Naziv “scenska arhitektura” nije još uvek naučno utemeljen, ali obuhvata polje arhitektonskog stvaralaštva koji se odnosi na projektovanje i izgradnju pozorišnih, operskih i drugih koncertnih objekata koji poseduju scenski prostor namenjen glumcima, baletanima i muzičarima.
Razvoj ovog tipa arhitekture započinje 1869. godine, kada po projektu arhitekte Aleksandra Bugarskog biva izgrađeno prvo Narodno pozorište u Kneževini Srbiji. Tadašnja beogradska varoš je brojala nešto više od 25.000 stanovnika, ali je zato dobila savremeno pozorište sa 800 mesta. Zgrada je bila skromnih gabarita, a izvedena je u duhu evropskog akademizma. Proširenja scene i dogradnja pozorišne zgrade usledila su 1922. godine, kada je vidno dograđeno ulazno pročelje zgrade, po projektu arhitekte Josifa Bukavca, a zatim velika dogradnja novog segmenta iz 1986. godine, po projektima arhitekata Ljubomira Zdravkovića i Slobodana Drinjakovića, kao i kompletnog enterijera po nacrtima arhitekte Milana Pališaškog. Tada su arhitekte predviđale da se ostavi prostora za izgradnju podzemnog prolaza ispod Francuske ulice, koji bi povezao zgradu Narodnog pozorišta i planiranu zgradu Opere i baleta na prostoru današnjeg platoa Zorana Đinđića i neuglednog tržnog centra. Međutim, ova ideja nikada neće doživeti svoju realizaciju.
JPD i Atelje 212
Jugoslovensko dramsko pozorište takođe poseduje burnu prošlost po pitanju arhitektonske transformacije svoje zgrade. Prvobitna je izvedena 1927. godine po projektu arhitekte Nikolaja Krasnova. Fasada JDP-a biva potpuno izmenjena 1947. godine i dobija modernističko ruho po projektu arhitekte Momčila Belobrka. Nakon skoro četri decenije, četiri autora – teatrolog Jovan Ćirilov (tadašnji upravnik), arhitekte Bogdan Bogdanović (tadašnji gradonačelnik), umetnik Čedomir Vasić i arhitekta Đorđe Bobić (poslednja dvojca kao koautori), dali su doprinos da zgrada JDP-a dobije novo ruho u stilu postmoderne. Tada je otkrivena Krasnovljeva fasada, zadržan je deo Belobrkove, a dograđena je i monumentalna fontana. Cela fasada je bila ofarbana u četiri boje, kao simbol četri pozorišna čina. Poslednja rekonstrukcija izvršena je nakon katastrofalnog požara iz 1997. godine, a koja je izvedena u period od 2000. do 2003. godine po projektima arhitekata Zorana Radojčića i Dejana Miljkovića, ali i vajara Mrđana Bajića.
Po svojoj arhitektonskoj atraktivnosti ne zaostaje i zgrada Ateljea 212, izvedena po projektima arhitekata Radivoja Dinulovića i Ranka Radovića.
Uticaj politike na arhitekturu
Što se tiče zgrade Opere, prva prilika za njeno ostvarenje pojavila se 1938. godine, kada je raspisan javni internacionalni konkurs. Svet je bio pred vratima novog Svetskog rata, a na konkursu su učestvovale arhitekte od SSSR-a do SAD-a. Kako je politička klima bila veoma nestabilna, naročito za tadašnju Kraljevinu Jugoslaviju, žiri je odlučio da svaku od prve tri nagrade raspodeli na po dva tima iz različitih država, pri čemu je među svih šest nagrađenih projekata bilo rešenja kako u duhu moderne, tako i u duhu monumentalne totalitarne arhitekture, koja je usled političkih dešavanja u Evropi, bila nešto više zastupljena.
Naredni konkurs za zgradu (Velike Jugoslovenske) Opere raspisan je 1948. godine. Kako je arhitektura tadašnje FNR Jugoslavije i dalje bila pod uticajem soc-realizma, rezultat konkursa je prvonagrađeni projekat u tom duhu, arhitekte Kazimira Ostrogovića. Za razliku od prethodnog konkursa, gde se nije predviđala tačna lokacija za zgradu Opere, u slučaju posleratnog konkursa njena lokacija je bila vezana za Novi Beograd.
Već 1968/69. godine, Novi Beograd ponovo biva aktuelan za pozicioniranje nove zgrade Opere, pa je raspisan i internacionalni konkurs. Žiri dodeljuje prvu nagradu arhitektu Hansu Dalu. Najsavremenije arhitektonske tendencije imale su odraz u njegovom proejktu, ali i jedan bizaran detalj da je grad Beograd za lokaciju nove Opere izabrao prostor Starog sajmišta, koje je za potrebe izgradnje kompleksa moralo biti u celosti porušeno.
Za vreme složbe gradskog arhitekte Đorđa Bobića, ponovo je pokrenuta ideja izgradnje Opere na Novom Beogradu. Mnogi građani su bili protiv te odluke, a kao razloge navodili udaljenost lokacije, koju bi muzičari u glumci morali svakoga dana da savlađuju kako bi dolazili na probe, ali i problem posetioca koji bi morali da koriste javni prevoz ili pešače do kompleksa koji bi bio pozicioniran na prosotoru današnjeg Ušća. Ti razlozi ubrzo bivaju oboreni i to komentarima samih zaposlenih, koji ne žive svi u starom delu Beograda, niti je sva publika pozorišta i opera locirana u starom delu grada. Međutim, za vreme mandata arhitekte Bobića, ovaj projekat nije realizovan.
Gotovo deceniju od poslednje odluke da se zgrada Opere locira na Novi Beograd, svedoci smo konkursa za blok 13, sa sadržajem sličnog karaktera. Umesto Opere, predviđa se kompleks Beogradske Filharmonije, čiji sadašnji prostor takođe nema reprezentativni karakter. Odabrana je odlična lokacija, na mestu temelja nikada izgrađenog Muzeja revolucije, to jest, prostrane livade između Palate Srbija (SIV-a) i šoping centra Ušće. Takođe, blizina parka Mira i Muzeja savremene umetnosti dodatno bi mogli inspirisati arhitekte za neki prateći sadržaj koji bi se našao u sklopu ovog dela Novog Beograda. Da li će ovaj projekat ponovo ostati samo konkursna ideja na papiru, ostaje nam da vidimo. Da li bi to mogla biti šansa i za novu lokaciju Opere, takođe će pokazati vreme i druge okolnosti koje utiču na rađanje i razvoj arhitekture.
Marko Stojanović,
http://www.gradnja.rs/razvojni-put-zgra ... ske-opere/
Opera na ušću zahteva mnogo prostora i veliku seču drveća, praktično uništenje parka (tu je i park prijateljstva danas skoro zaboravljen). Operu treba podići na levoj obali Save nasuprot Bg. na vodi. To je jedini deo Novog Bg. na kome skori ništa nije gradjeno.
Velike su razlike između sale za smfonijske koncerte i operske sale. Opera pre svega ima pokretnu rotacionu binu koja omogučuje brzo smenjivanje scenskog prikaza. Svaki istaknuti umetnik u operi ima svoju posebnu prostoriju gde se šminka i priprema za scenu. Klasične opere imaju više galerija koje su jedna iznad druge. Neke imaju i stajanje gde su karte naravno najjeftinije. Sala opere je često luksuzna, obložena somotom u boji i pozlatom. Naravno moderne opere to nemaju ali sa ipak razlikuju oa koncertnih dvorana. svi veći gradovi u svetu imaju posebnu zgradu opere neki čak i dve (bukurešt). Takođe svi imaju i metro - čak i Pjong-Jang glavni grad Severne Koreje. Imati posebnu zgradu filharmonije i posebnu zgradu opere je stvar kulture. Srbi su muzikalan narod, imaju odlične pevače i instrumentaliste od kojih mnogi odu brzo u inostranstvo. Drago mi je da se kod nas situacija popravlja - operska sala je često puna.
Od tebe sam i očekivao ovakav odgovor. Pozlatu imaju samo neke opere u najbogatijim gradovima. i šta kažeš: "jedna zgrada a dva ulaza". Zaista genijalno. Nisi se setio da bi u toj zgradi moglo biti i nešto stanova i tržni centar. Naveo sam šta sve opera mora da ima a to nisi komentarisao. Dišo, mnogo pišeš o svim temama. Imaš znanja ali tekst ti je pun pravopisnih grešaka. Pa ispravi ih iz obzira prema drugim forumašima koji to treba da čitaju. Vidiš kakvi su moji postovi- majstorski napisani sa puno argumenata. Prava mala remek-dela.
Гага
Professional
@Дедиње, исто има и код тебе неких мањих правописних грешака, а ремек дела ће бити кад будеш писао на српском језику = ћирилици.[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=421422#p421422:t41xlcwl je napisao(la):
Stomatolog
Higher intermediate
- Učlanjen(a)
- 18.12.2014.
- Poruke
- 1.078
- Pohvaljen
- 1.085
Zasto se tema zove Opera na Uscu, a pricamo o izgradnji filharmonije?