Glavnu železničku stanicu u Beogradu i najveću luku vozova u Madridu naizgled ništa ne vezuje. Ali, to je samo naizgled. Mnoge tajne veze su tu skrivene, samo se traži uporno oko da ih otkrije.
Kada putnik iz Srbije stigne preko sedam gora i granica do madridske železničke stanice, i ne sluti da bi mogao da stigne u budućnost stanice iz koje je krenuo. Ali, prvo o jednoj vezi iz prošlosti koja je osnova za skok u moguće. Beogradska stanica je starija samo sedam godina od madridske. Ovo monumentalno delo arhitekte Dragutina Milutinovića završeno je 1885. godine. Stilska moda vremena odredila je i neke sličnosti u izgledu, što lako može da se uporedi na fotografijama.
Planovi o izgradnji nove železničke stanice Prokop otvaraju pitanje upotrebe postojeće zgrade na početku Nemanjine ulice. Čemu ona može da služi kad se iz nje isele vozovi? Bez obzira na to da li to bio hotel, muzej ili stanica metroa, što je i realno rešenje, iskustvo preuređenja stanice u glavnom gradu Španije moglo bi da očara ovdašnje restauratore.
Železnička stanica Atoća je podignuta po nacrtima španskog arhitekte – Martina Alberta Palasija Elisagnea. Uticaj njegovog mentora Gustava Ajfela, tvorca Ajfelove kule u Parizu, očigledan je u izraženoj gvozdenoj konstrukciji pročelja i krova. Osim što su gvozdeni stubovi stilizovani onovremenom kovanom čipkom pa deluju lako i elegantno, još su ostavili i prostor za široke staklene panele. Kada je sagrađena, 1892. godine, železnička stanica Atoća bila je moderna luka parnih vozova čiji su peroni bili pokriveni, ali i obasuti svetlom. I upravo će joj to zaštićeno svetlo doneti novi život tačno 100 godina kasnije.
U godini kada je Madrid postao kulturna prestonica Evrope, arhitekta Rafael Moneo preduzeo je poduhvat preuređenja Atoće. Stanica je morala da ostane živa raskrsnica španske železničke mreže i madridskog metroa. Zato je ideja o lepom ugrađena u zahteve funkcionalnog.
Moneo je izmestio stanične perone. Napravljen je aneks za prihvat vozova tako da je stara stanica ostala slobodna da se u njoj napravi staklena bašta ili najlepša čekaonica na svetu koja bi mogla da postane i najraskošniji hotelski lobi ili propilej muzeja.
Na 4.000 kvadratnih metara zasađene su tropske biljke a između njih su uređene staze i klupe. Skoro do same kupole diže se palmino drvo, uočljivi su ogromni listovi banane u šumi ekvatorskog rastinja. Putnik ima utisak kao da je iz voza ušao u bajku. Tom utisku bajkovitosti sve je podređeno, od skulptura zmajeva koje dočekuju putnike pa do minijaturnog policijskog kabrioleta na baterije. (Taj dvosed s urednim policijskim oznakama simpatičan je kao da je dečji.)
U restoranu na terasi s pogledom na ovaj tropski raj prija oruha seko s ledom (suva loza) uz koju se grickaju semenke, bademi i kikiriki.
Ako bi se i u Beogradu podigla kovano-staklena konstrukcija nad sadašnjim peronima, onda bi u našem restoranu s pogledom na baštu, koja će izrasti na mestu gde su sada šine, sasvim prijala hladna dunjevača sa suvim šljivama i somborskim sirom. Pa da vidimo gde je veće uživanje!?
Tačka oslonca tog španskog projekta revitalizacije starog železničkog zdanja, koji bi mogao da postane i projekat beogradskog metro-železničkog čvora, jeste dobrobit običnog čoveka, njegovog veličanstva putnika „B” klase. Taj putnik ima pravo da traži od gradskih arhitekata da stanice ne budu protočna creva nego mesta na kojima se uživa.
