Ima nas ljudi - sve manje i manje, ali ima nas i dalje - koji ne volimo da pravimo novi nalog svaki put kada: hoćemo da pročitamo novine, prijavimo komunalni problem, skinemo driver za zvučnike, zamenimo deo na mikseru, skinemo patch za igricu, proverimo kad stiže autobus, naručimo sijalicu sa interneta, otvorimo vrata zgrade, pošaljemo pismo, dobijemo račun za plaćanje struje na vreme, obnovimo ličnu kartu, pozovemo Hitnu pomoć, naručimo picu, itd itd itd... (neki od navedenih primera su karikiranje,
ali mnogi više i nisu) Pogotovu što ima nas ludaka koji koristimo različite šifre za različite stvari, baš iz bezbednosnih razloga. Tako da ne volimo da imamo 50 naloga sa 50 šifri, ako možemo da imamo 10.
Znam da ovo u 2023. godini zvuči kao neki izliv ludila nekakvih ultra-konzervativaca-ludista-ksenofoba, pogotovu kada dolazi od ludaka koji i sam radi u IT sferi i trenutno između ostalog uči i mreže. Ali u svakoj eri razvoja čovečanstva postojala je manjina ljudi koja je preispitivala da li je nešto istinski neophodno i nezamenljivo, ili se radi o čistoj pohlepi, bolesti i/ili bahatosti pojedinih grupa. Manjina ljudi koja je služila kao kontra teg svim bolesnicima koji bi želeli moć i profit, i svim paćenicima koji bi sve uzimali zdravo za gotovo.
Pored opšte ravnodušnosti prema tome da danas svaka dalabu i bitanga traži da skinete njegovu aplikaciju da biste poslovali sa njim (šta je sledeće, treba mi aplikacija i kreditna kartica za kupovinu Frikom sladoleda iz frižidera na ulici???) i toga da mase to prihvataju oberučke sa sve osmehom, druga stvar koja strašno zabrinjava jeste koliko su mase spremne da dele svojih podataka, i svojih resursa, sa grupacijama i mehanizmima o kojima znaju malo do nimalo.
A u ovom slučaju govorimo o nečemu unutar Srbije, gde je opšte poznato da su državni i partijski sistem u sprezi, gde smo imali situacije da vam se na vratima pojave ljudi iz SNSa, političke partije, koji o vama znaju sve što bi trebalo da znaju isključivo Murija i BIA. Ljudi su opušteni kao da živimo u nekoj Švajcarskoj ili Danskoj, a ne u Balkanskoj Severnoj Koreji.
Takođe je tužno kako danas, i u Srbiji i u svetu, kada ljudi koji rade u IT sferi sa nešto znanja o informacijama i bezbednosti, podignu pitanja i preispitivanja oko nekih bolesnih Orvelovsko-Hakslijevskih praksi koje su danas sve prisutnije, reakcija većina masa bude u smislu "O bože, pa ti si sam IT-evac a sumnjaš u moderne tehnologije! Vrati se u pećinu, kromanjoncu!" Gotovo niko ne polazi od premise da baš zato što je neko iz IT sfere - sfere INFORMACIONIH TEHNOLOGIJA - sigurno ima veći kredibilitet i znanje da priča o opasnostima i izazovima sveta i društva u kome smo svi na prst u d... uvo... nego masa gluperdi koje ne znaju ni kako radi kompjuter ili kako je nastao internet, a misle da sve znaju najbolje.
Zadnjih par godina, kako se zombi mase ubrzano navikavaju na to da sve dele sa svetom, a konekcije se trpaju i forsiraju gde god se može, osećam se kao neki mladi oružar (sa, istina, skromnim isksutvom, ali makar znam osnovne postulate bezbednosti) kome svi odreda dolaze da ga pitaju kako i gde da nabave komad oružja. A kada na to kažem da mora da se prođe i neka obuka da bi se tim komadom rukovalo, dobijem veliko ''j.i se bre, šta će mi obuka kad ga danas svi imaju!''. I što je druga strana gluplja ili manje informisana o materiji, to su im reakcije oštrije. E tako je sad i sa Informacionim tehnologijama i bezbednošću informacija. Toliko je sve postalo zdravo za gotovo, i toliko su gluperde i zombiji postali masovna pojava, da gotovo niko više ne zastane na sekundu i zapita se da li je normalno kuda sve to vodi. Da li je normalno da ti i za saznavanje kada će da dođe autobus, treba aplikacija sa sve nalogom i registracijom...
--- Kraj gunđanja ultra-konzervativnog ksenofobičnog ludiste ---