Zanimljivo razmišljaš, samo nikad nećemo saznati da li bi ti i dalje bilo zanimljivo da se tvoja imovina našla na udaru.
U svakoj temi gradilišta puta pisao sam ovo: zemlja za domaćinstva koja se bave poljoprivredom ne može lako da se izvrednuje, jer sve što imaju i sve što rade, podešno je prema zemlji (vrsti, površini, kvalitetu i lokaciji parcela).
I sad neko dođe, uzme mu pola te parcele, drugom pola onemogući prilaz, uništi nasipanjem... Platiće kad stigne.
Da li je to hteo da prodaje? Da li je so sada imao korist? Da li je može imati i dalje?
Ako i kada nađe da kupi novu parcelu (a one ne stoje u rafu u marketu, pa uđi i biraj) mora da ima spreman novac. I kad kupi, po kojoj god ceni (a on mora da kupi ako mu odgovara, pa će mu shodno i cena biti takva) imaće nove troškove: notar, advokat, geometar, poreska, katastar... I ono što niko ne računa, bar jednu propalu sezonu.
Uato stalno pišem: sva eksproprijacijs seoskih domaćinstava, sa konačnom isplatom, morala je da ide bar godinu pre izgradnje i ulaska izvođača u parcele.
A ako se radi o kućama, o domaćinstvima, i više!
Pre četrdesetak godina kod Užica je za potrebe vodosnabdevanja potopljeno selo Vrutci. Neko se genijalno setio da je tadašnnja vrednost imanja i kuća u selu bila u nivou stana u gradu, pa im na brdu na periferiji grada, sagradio zgradu i naselio ih. Užičani nazvaše tu zgradu Palestina, po jedinim izbelicama za koje smo tada znali.
A uskoro, jedan po jedan novouseljeni stanar poče da vene i preseli se uskoro na jedno drugo užičko brdo gde je gradsko groblje.
E, da li se može tako vrednovati vrednost, dinar za dinar?