Hteo bih da sa vama podelim zabrinutost koju sam stekao u poslednje vreme, a koja se tiče novih tendencija koje gradska uprava (u najširem smislu) razvija u bavljenju svojim poslom.
Naime u poslednjih godinu dana sam prisustvovao, bio učesnik ili čitao u medijima o dogadjajima izvesnog neprijatnog tipa. Opisaću vam ukratko događaj koji me je naveo da otvorim ovu temu.
Naime, pre dva dana je trebalo da se vidim sa nekim starim društvom. Skupili smo se kod jednog prijatelja da ga ispratimo na njegovom odlivu u inostranstvo. U razgovoru smo se dotakli rekonstruisanog tašmajdanskog parka i interesantnih i modernih igrališta u njemu. Pošto nam se svima izlazilo, brzo je pao predlog da odemo tamo i u ime starih dobrih vremena "izblejimo" malo. (Bila je noc, tako da ne bi smo smetali klincima.)
Ovde bih napomenuo da smo svi mi uzorna deca, studenti ili sveže zaposleni, nepoznati od ranije policiji i blagog spoljašnjeg izgleda. Takodje, bilo je tri devojke i pet momaka.
Stigavši u park, posedašmo po ljuljaškama i klackalicama i povedosmo razgovor u prelepom noćnom ambijentu parka u jesen.
Međutim, ne lezi vraže. Odnekud se stvori Pripadnik Obezbeđenja i neprijatnim tonom nam reče da ne možemo tu da budemo.
Pitali smo ga zašto. Rekao je zato što su neki uništavali. Rekli smo mu da nećemo da uništavamo. Rekao je da on ne zna to. Rekli smo mu da nas kazni ako budemo uništavali. Rekao je da je zabranjeno za starije od 10(!) godina. Pitali smo ga gde to piše. Rekao je u odluci skupštine grada(!). I pitao bih ga ja još svašta i verovatno bih ostao tu da vidim šta će da uradi, ali nismo bili svi zainteresovani za isterivanje pravde.
E, sad, razumem ja da ima vandala. Razumem i da su nadležni nesposobni i/ili nezainteresovani da rade ono za šta su plaćeni. Sve ja to razumem, ali odbijam da u mom gradu ne mogu da se rade prijatne i bezopasne stvari samo zato što je nekome lakše da ih zabrani nego da preuzme odgovornost.
Evo još jednog događaja koji me je podjednako izbacio iz ravnoteže. Pre nekih godinu dana sam sa sestrom bio na kališu, kada smo naišli na dva Pripadnike Obezbeđenja koji su pokušavali da na čistom srpskom obave komunikaciju sa dvoje španaca (koji su osim maternjeg poznavali i engleski jezik, ali uzalud).
Priskočišmo nas dvoje, kao savesni građani u pomoć toj grupici vavilonskih nesrećnika, a i u pomoć ugledu našeg grada i države. I reče meni Pripadnik Obezbeđenja: reci im da ne mogu da snimaju. Što, bre, ne mogu da snimaju, upitah ja bez prevođenja. Imaju profesionalnu kameru. (Zapravo imali su kameru srednje veličine, srednjeg kvaliteta, daleko od onih tv kamera recimo, ali pomislih ja, nije u tome stvar.) Pa šta, upitah. Pa, moraju da imaju napismeno dozvolu od direktorke beogradske tvrđave (tako nešto je rekao, nisam siguran).
Da ne dužim, rakao sam im da je ovo javno mesto i može da snima ko šta hoće i da im ne mogu ništa jer nisu službena lica, i da ne mogu da se bave tim poslom ako ne znaju engleski i da je ovo i moja tvrđava i da im se serem u ton film.
Inače, verovatno znate za inicijativu pomenute direktorke da se ulaz na tvrđavu naplaćuje i da bude zatvorena noću.
Oba ova primera se savršeno uklapaju u sliku grada koji bi bio kontrolisan kamerama, u kome te legitimišu na svakom ćošku, u kome moraš da se propisno obučeš ako planiraš da ideš u neku državnu ustanovu, u kome te policija pretresa zato što si im sumnjiv, a sumnjiv si im jer imaš dugu kosu.
Interesuje me vaše mišljenje o svemu ovome.
Takođe, interesuje me šta treba da očekujem u konfliktu sa obezbeđenjem kada se za par dana budem pojavio na tašu na klackalicama. Da li je moguće da zaista postoji odluka skupštine grada o tome?
Oprostite na opširnosti.
Naime u poslednjih godinu dana sam prisustvovao, bio učesnik ili čitao u medijima o dogadjajima izvesnog neprijatnog tipa. Opisaću vam ukratko događaj koji me je naveo da otvorim ovu temu.
Naime, pre dva dana je trebalo da se vidim sa nekim starim društvom. Skupili smo se kod jednog prijatelja da ga ispratimo na njegovom odlivu u inostranstvo. U razgovoru smo se dotakli rekonstruisanog tašmajdanskog parka i interesantnih i modernih igrališta u njemu. Pošto nam se svima izlazilo, brzo je pao predlog da odemo tamo i u ime starih dobrih vremena "izblejimo" malo. (Bila je noc, tako da ne bi smo smetali klincima.)
Ovde bih napomenuo da smo svi mi uzorna deca, studenti ili sveže zaposleni, nepoznati od ranije policiji i blagog spoljašnjeg izgleda. Takodje, bilo je tri devojke i pet momaka.
Stigavši u park, posedašmo po ljuljaškama i klackalicama i povedosmo razgovor u prelepom noćnom ambijentu parka u jesen.
Međutim, ne lezi vraže. Odnekud se stvori Pripadnik Obezbeđenja i neprijatnim tonom nam reče da ne možemo tu da budemo.
Pitali smo ga zašto. Rekao je zato što su neki uništavali. Rekli smo mu da nećemo da uništavamo. Rekao je da on ne zna to. Rekli smo mu da nas kazni ako budemo uništavali. Rekao je da je zabranjeno za starije od 10(!) godina. Pitali smo ga gde to piše. Rekao je u odluci skupštine grada(!). I pitao bih ga ja još svašta i verovatno bih ostao tu da vidim šta će da uradi, ali nismo bili svi zainteresovani za isterivanje pravde.
E, sad, razumem ja da ima vandala. Razumem i da su nadležni nesposobni i/ili nezainteresovani da rade ono za šta su plaćeni. Sve ja to razumem, ali odbijam da u mom gradu ne mogu da se rade prijatne i bezopasne stvari samo zato što je nekome lakše da ih zabrani nego da preuzme odgovornost.
Evo još jednog događaja koji me je podjednako izbacio iz ravnoteže. Pre nekih godinu dana sam sa sestrom bio na kališu, kada smo naišli na dva Pripadnike Obezbeđenja koji su pokušavali da na čistom srpskom obave komunikaciju sa dvoje španaca (koji su osim maternjeg poznavali i engleski jezik, ali uzalud).
Priskočišmo nas dvoje, kao savesni građani u pomoć toj grupici vavilonskih nesrećnika, a i u pomoć ugledu našeg grada i države. I reče meni Pripadnik Obezbeđenja: reci im da ne mogu da snimaju. Što, bre, ne mogu da snimaju, upitah ja bez prevođenja. Imaju profesionalnu kameru. (Zapravo imali su kameru srednje veličine, srednjeg kvaliteta, daleko od onih tv kamera recimo, ali pomislih ja, nije u tome stvar.) Pa šta, upitah. Pa, moraju da imaju napismeno dozvolu od direktorke beogradske tvrđave (tako nešto je rekao, nisam siguran).
Da ne dužim, rakao sam im da je ovo javno mesto i može da snima ko šta hoće i da im ne mogu ništa jer nisu službena lica, i da ne mogu da se bave tim poslom ako ne znaju engleski i da je ovo i moja tvrđava i da im se serem u ton film.
Inače, verovatno znate za inicijativu pomenute direktorke da se ulaz na tvrđavu naplaćuje i da bude zatvorena noću.
Oba ova primera se savršeno uklapaju u sliku grada koji bi bio kontrolisan kamerama, u kome te legitimišu na svakom ćošku, u kome moraš da se propisno obučeš ako planiraš da ideš u neku državnu ustanovu, u kome te policija pretresa zato što si im sumnjiv, a sumnjiv si im jer imaš dugu kosu.
Interesuje me vaše mišljenje o svemu ovome.
Takođe, interesuje me šta treba da očekujem u konfliktu sa obezbeđenjem kada se za par dana budem pojavio na tašu na klackalicama. Da li je moguće da zaista postoji odluka skupštine grada o tome?
Oprostite na opširnosti.
