Kad se već radi politička analiza, onda se mora ići do samog kraja, do korena problema. Ono što je bilo nekada je prošlo. Treba videti koji su pokretački motivi i osnovni mehanizmi danas. Postoje dva suštinska uzroka. Opšte siromaštvo i činjenica da je politička praksa toliko izobličena, da vlast ne odgovara za svoje postupke i može da radi šta hoće.
Ovo drugo znači da je vlast postala privredna grana. Osvajanje i vršenje vlasti je onda prosto investicija u osnivanje i razvoj preduzeća u kome vi postajete direktor bez kontrole, dakle samo način za zaradu. Partije su tada samo strukovna, poslovna udruženje. Tada postoji prirodna tendencija ka fragmentaciji države, jer je to jedini način da se oslobodite šefa korporacije i da vi postanete glavni šef, onaj koji kontroliše finansije. Jedina suprotna i dovoljno moćna tendencija fragmentiranju onda postaje centralizam i autoritarna vlast. A teško je reći šta je gore, jer im je cilj isti, moć i posledično lično bogaćenje.
Lek nije onaj koji se spominje, beskonačne rasprave šta je u administrativnim podelama i jurisdikcijama pravedno i najbolje. Lek je pre svega transparentnost, javnost vršenja vlasti, jasna struktura odlučivanja, i OBAVEZNA lična odgovornost za svaki i najmanji postupak. Nema skrivanja iza bezličnih kolektivnih entiteta. Jednog dana postaju jasne posledice svake odluke, pa ako zahvljujući javnosti rada uvek znamo šta je ko odlučio, on može očekivati da mu UVEK sleduje drastična kazna, veća od zarade, bez obzira koliko je vremena prošlo, što onda obeshrabruje viđenje vlasti kao profitabilnog posla, pa tako i same zloupotrebe, pre nego što se dese. Sve drugo ne napada koren problema, a to je mogućnost da se bez posledica dobro zaradi, pa je u dugoročnom pogledu uglavnom traćenje vremena.
Drugi suštinski uzrok je siromaštvo. U ruralnim i privredno nerazvijenim sredinama poslednji stadijum propadanja je rasprodaja nepokretne imovine, a u okviru toga, rasprodaja ili manipulacija zemljištem. Ono je tamo jedino što je još zadržalo neku vrednost. Tamo gde vlada siromaštvo nema puno velikih i uspešnih korporacija koje stvaraju profit, vredne intelektualne svojine ili globalno traženih veština. U razvijenim državama vlast kroz poreze zahvata deo novostvorene vrednosti baš od takvih, uspešnih kompanija, jer baš tu, u takvoj privredi i proizvodnji, ima najviše novca. Ne interesuje se preterano za zemljište, jer je tu novac tek posredno, pasivno prisutan. Nije dovoljno "koncentrisan" i pristupačan, bar ne u odnosu na direktno uzimanje keša oporezovanjem onih koji već imaju ogromnu zaradu. Međutim, u siromašnim zemljama, sve je redukovano na osnovne ljudske potrebe, pa se novac nalazi samo tu. Dakle bazične usluge, poljoprivreda, sirovine, promet osnovnih potrepština, jednostavne zabave i slično. Zemljište koje je na posebno pogodnim mestima na taj način istovremeno postaje i moneta koja najbolje čuva vrednost, poput onoga što je nekada bilo zlato, i najbolje "sredstvo za proizvodnju".
Zbog toga i vlast i nosioci finansijske moći brzo dolaze do zaključka da su u takvom privrednom okruženju neki, posebno kvalitetni delovi zemljišta, jedni od retkih preostalih izvora trajne vrednosti i zarade. Jer više ničeg drugog nema. Zbog toga špekulacije zemljištem, pa time i kontrola urbanističkih odluka, postaju direktni fokus interesa obe grupe. Daleko najvažniji resurs kojim raspolažu. Otuda naglo interesovanje političara i tajkuna za "urbanizam" grada, otuda nagli "razvoj" apsolutno svih preostalih vrednih lokacija u gradu, upravo u vreme najniže privredne aktivnosti, najmanje potražnje i najmanje cene. Što je inače, sa tačke gledišta javnog, a ne privatnog interesa, apsolutno suludo i kosi se sa zdravim razumom. To je izvor opšteg napada na sve obale u centru grada.
Pa onda naprimer i prodaje PKB-a, što je zločin nezapamćenih razmera u istoriji grada. Kao da neko prodaje trećinu budućeg Beograda, površinu na kojoj će se već sutra graditi, kao poljoprivredno zemljište. Nešto što ćemo već sutra mi, svojim novcem, ponovo otkupljivati kao građevinsko zemljište. Iako ga sada već posedujemo??? Iako je PKB ustvari i uspešan i neophodan čak i za sigurno i jeftino snabdevanje grada (zbog blizine), da ne spominjemo zemljište i druge resurse koje ima. I niko o tome ne piše. U medijima potpuna i samrtna tišina.
To bi ukratko bio opšti i pravi kontekst: i prodaje PKB-a, i luke, i Beograda na vodi, i Zahinog kompleksa na Kalemegdanu, i zauzimanja obalskog prostora pored hotela Jugoslavija, i uostalom čitave ove verzije "silaska Beograda na reku". Jer to sada ustvari znači "silazak investitora i posebnih, a ne javnih, interesa na reku". Drugim rečima, privatizacija i onog, relativno uskog dela obale koji bi morao ostati javni i neprimereno korišćenje ostatka, u kontekstu opšte špekulacije jedinom preostalom vrednošću, gradskim zemljištem.