Sa bežičnim netom je situacija kao sa kablovskim, samo što se oni moraju mnogo više cimati da im mreža radi kako treba.
Naime, trenutno su operativne 2 frekvencije koje su najzastupljenije: 2.4GHz i 5GHz (nisu fiksne na navedenim talasnim dužinama, ima tu pomeranja u MHz). 2.4GHz je od pre par godina postala prebukirana frekvencija, jer gotovo svi WiFi uređaji (još uvek, a i bolje da ostanu - pročitaj u daljem tekstu) koriste istu. Počevši od kućnih rutera, telefona, mikrotalasnih, pojedinih auto-alarma, itd. I sad svako od nas skoro ima nešto od toga, pa svi oni zagušuju etar (etar je vazdušni prostor koji koriste talasne dužine određenih frekvencija). To zagušenje jednostavno smanjuje mogućnost brzog i stabilnog interneta. Naravno, nije u svakom kraju etar zagušen, pa se u nekim manje naseljenim mestima još uvek mogu naći provajderi koji nude usluge pristupa internetu putem 802.11b/g WiFi konekcije (2.4GHz). U Beogradu je to na velikom broju mesta postalo nemoguće imati stabilan net na navedenoj frekvenciji. A, kao što gore reko', bolje da ta frekvencija ostane zagušena makar još malo, zbog one na 5GHz (naredni deo teksta), jer ćemo tako imati jedan slobodan opseg koji radi.
5GHz je trenutno još uvek koliko-toliko slobodan opseg jer je širina kanala u odnosu na 2.4GHz mnogo veća (100 i nešto naspram 11-13). Trenutni WiSP (Wireless ISP) koji operiraju u Beogradu mahom koriste navedenu. Zbog te širine kanala i nedovoljnog zagušenosti etra, mogu se ostvariti zaista zavidne brzine u slučaju da WiSP do bazne stanice doturi dovoljno linka. Dobar provajder koji zna šta radi može WiFi mrežu da odradi da radi u rangu optike, bukvalno. To naravno nije svugde moguće, jer ima krajeva BG-a gde je i 5GHz zauzeo dobar deo etra. Neko će možda pitati, što ne dignu tu frekvenciju, tipa 100GHz? Da je tako lako, svi bi dizali. ALI, navedene frekvencije su slobodne frekvencije za koje ne moraš dobijati/plaćati dozvolu od države/RATEL-a da bi radio na njima. Sledeća slobodna frekvencija je 23GHz putem koje mahom veći WiSP provajderi doturaju linkove na baznu stanicu. Tu je vojska, policija... pa nije baš sve tako jednostavno. A ujedno je i oprema za kačenje na takve bazne stanice veoma skupa i za krajnjeg korisnika još uvek nije pristupačna.
Trebam dodati tzv 3G internet, kao i WiMAX. Oba vida pristupa internetu su (čak i pored regulisanih frekvencija) nepovoljna po krajnjeg korisnika. 3G jer nije odrađen kako valja (protok varira, ping varira, nema ga svuda, ograničen saobraćaj...). WiMAX jer ga ima samo u par gradova Srbije po centru grada mahom gde već ljudi imaju neki vid kablovskog pristupa internetu. Ujedno, nije ni jeftin, a protok (ne potrošeni saobraćaj) je takođe ograničen na relativno male brzine.
Provajderi. Ima ih nekoliko povećih u BG-u i mahom svi furaju isti fazon. Postavi baznu stanicu na najvišu gajbu u kraju i skupljaj kajmak. Međutim, malo je onih provajdera koji zaista rade pošteno i ne pilićare. Ako si dobro pročitao prethodnu moju poruku, onda si naišao na termin ''overselling''. E tu su mahom WiSP provajderi mnogo halapljivi. Mnogo češće se odlučuju da kupe manje linka nego što zapravo ima korisnika (zbog ovoga je WiFi došao na loš glas, srećom nisu svi provajderi takvi). Kupe 200/200Mbps i puste na 2000-3000 korisnika. Neće uvek mreža zbog takvog protoka da bude prebukirana, ali kad bude, obično bude kad ti najviše treba. Onda su simptomi u rangu da je ping otišao u nebesa, protoka i nema... Te mnogi ljudi koji su bili kod nekog WiSP-a koji je ujedno i pilićar imaju loše mišljenje o celoj toj tehnologiji. Sa druge strane, WiSP ima da iskešira za opremu na baznoj stanici (obično ide tu do 500e po baznoj), plus pristupne uređaje za krajnje korisnike. Ovo je tokom prethodne godine postalo popularno, jer ljudi jednostavno neće ili nemaju da daju ~100e za opremu putem koje bi se kačio na baznu stanicu. Te WiSP mahom nude i dž opremu na revers tokom 2-godišnjeg ugovora. E sad, potpisati ugovor na 2 godine nije jednostavna stvar, ali otom-potom.
Sledeća stvar... protok bazne stanice zbog tehnologije nije mnogo veliki. Ako oprema na baznoj stanici dozvoljava realnih 60-80Mbps, toliko će biti dostupno na toj baznoj. To se mora raspodeliti na više korisnika koji se kače na istu. Tu opet stupa na scenu overselling i negde je problem sa njim izražen, negde nije. Pa imamo krajeve grada gde WiFi net funkcioniše odlično, na drugom je raspad sistema. Naravno, i taj problem se može prevazići kupovinom bolje opreme od strane provajdera, ali je pitanje da l' im se isplati.
Kad se celokupno sagleda situacija, WiSP kupuje protok kao i svaki drugi provajder (na tržištu). Dostavlja ga do glavnih čvorova optikom (ako može), ako ne može onda bežično. Oni imaju obavezu da odrade bazne stanice kako treba, da se nadaju da etar nije prebukiran i da posluju, jednostavno. Međutim, prošle ili pretprošle godine su WiSP provajderi dobili dopis od RATEL-a da popišu bazne stanice zarad plaćanja godišnje nadoknade zbog komercijalizacije slobodne frekvencije. U početku je bilo nešto u rangu 50.000 dinara godišnje po baznoj stanici (ludilo, mogu reći). Potom je osnovano udruženje Wireless provajdera i izdejstvovane cene su manje). E sad, da l' i koliko je i da l' se plaća ta naknada... pitanje je. U svakom slučaju, država je i tu podbacila jer traže od provajdera da plaćaju frekvenciju koju sama država ne reguliše, dok što reguliše (garantuje neometan rad) frekvencije mobilnih operatera npr.
Kako god da okreneš, nije sjajna situacija, ali se nekako gura.
