Па не развија се, јер је споменут само као тривија да заголица и провоцира аргументе који следе, јер верујем да велика већина није знала за тај пример горње старосне границе.
Развијао бих неке друге аргументе, почев од овог:
Свет се драматично променио. Постао је царство старих. Просечан човек имао је практично увек 25 година (или мање). Сада има преко 45. То никада нисмо искусили, и то ће имати страшне последице по будућност. Друштво је уређено по некаквим законима који претпостављају да је старосна пирамида отприлике равномерно распоређена - 1/4 деце, 1/4 младих, 1/4 људи у пуној радној способности, 1/4 старијих (од 50). Сада имамо 1/4 деце и младих, 1/4 људи у пуној радној способности, и 2/4 старијих (од 50). Млади и стари људи имају потпуно различите потребе и погледе на Свет. Ако кажемо да смо сви једнаки, и да имамо иста права и одговорности, онда смо дошли у ситуацију да се млади више ништа не питају, нити одлучују, јер су брутално у томе онемогућени баш од нас старијих који смо Свет уредили по свом. Угушили смо их, желећи вечни живот, хијалуронску вечну лепоту, не дамо им да се виде и чују, а после се питамо где су, и како су, забога, тако пасивни. Желимо да живимо 100 година, па да нам једино дете са 70 наследи имовину, посао, државу и штасвене. Док млад човек дође на ред да оствари нека своја стремљења... Правимо од младих Мирка и Лакија Топаловића, ако не видите. Пантелија, Максимилијан, Аксентије и Милутин су већина. Сви имамо иста права, зар не? Свачији глас се исто рачуна, и непогрешиво срљамо у сценарио маратонаца.
Управо сада, имамо на делу генерацијски сукоб, пре свега. Ко то не види у студентским протестима, не види ништа. Просто, Свет не може да функционише више по истим законима, и ти закони морају драматично да се мењају. Устав је био добар за двадесети век, сада је превазиђен, не може квалитетно да управља данашњим временом, а камоли будућим.