Nastanak Jugoslavije, njen raspad, i ratovi posle toga su za mnoge ljude na ovim prostorima ili-ili stvar gde obavezno mora da se zauzme neki stav i neka strana i uvek mora da bude sve ili ništa. Znači uvek je jedan kriv za sve, a drugi nije kriv ni za šta. I nema ništa složenije od toga. Ili-ili. Ili mu je neko i nešto draži od najuže familije (recimo, kao što mnogi vole Mladića kao da im je rod), ili mu je gori od Sotone.
Meni je pak cela ta priča kao svojevrsna nerazrešena misterija, kao neka vrsta misteriozne igre. Imaš Radovana Karadžića sa tim i tim izjavama. Imaš Aliju Izetbegovića sa tim i tim izjavama. Imaš ostatke oružja iskošćenog protiv lokalnog stanovništva tu i tu, imaš gotovo isti slučaj na drugom mestu, samo iskorišćenog protiv drugog stanovništva. Imaš izjave i činjenice koje upućuju na to da je sve bilo spontano, imaš izjave i činjenice koje upućuju na to da je sve bio dogovor Slobe i Tuđmana, zatim imaš izjave i činjenice koje upućuju na to da su drugi huškali njih dvojicu (recimo, da je Slobom upravljala Mira) i imaš izjave i činjenice koje upućuju na to da su sve radili svojeglavo i svako od njih je hteo da zezne onog drugog. Isto važi i za Tita. Te bio je ovaj, te bio je onaj, te bio je naivan i očekivao previše, te nije bio naivan nego je znao tačno šta radi...
I onda ajd ti kao običan smrtnik razreši i rasčlani šta je tu istina a šta laž. I u par navrata sam se i bavio time, jer jeste izazov da neko kao običan čovek sa ograničenim sredstvima i uticajem dođe do istine tu. I probao sam par puta, doduše znajući svaki put da nikada neću doći do kraja igre, odnosno do rešenja. Jer nisam ni istoričar, ni arhivator, ni novinar, ni političar, ni prijatelj glavnih aktera... pa da imam nesmetan pristup svim informacijama. Niti je još uvek sa svega skinuta oznaka tajnosti. To ljudi često izgube iz vida kad se radi o raspadu Jugoslavije, jer misle da je tu sve crno na belo i da ništa više nije skriveno i sve je obelodanjeno. A nije.
Elem, znam samo da zadnji put kad sam uzeo i detaljno čitao spisak dešavanja i izjava kroz vreme, dakle sve od 1989. do 1995. i to samo u vidu događaja i verifikovanih izjava, da sam jedno sto puta pomislio ''au brate, ala su ovi ljudi bili glupi, obesni i kvarni''. I to važi za sve redom, znači i za Slobu, i za Tuđmana, i za Kučana, i za Izetbegovića, i za Karadžića, i Mladića, i Simatovića, i Babića, Kadijevića, i Plavšićku... sve, ali bukvalno sve na vodećim i visokim pozicijama. To je bukvalno bio jedan Balkan u kome je svaka sastavna jedinica bila napunjena raznim poremećenim ili prosto rđavim ljudima, i sticajem okolnosti, a i doprinosom stranih faktora, svim tim ološima i bolesnicima je data prilika da izađu u prvi plan i da se dokopaju neke moći. I nastao je takav sveopšti pičvajz i klupko konflikta kome po zbrkanosti i pomršenosti može da parira samo ovaj aktuelni Sirijski (jer tu je tek bilo 50 frakcija i milion preokreta). Ali svakako smo tu negde pri vrhu najopičenijih konflikata i svakako je fascinantno da za tako kratko vreme u nekoliko republika ispliva toliko puno šljama i toliko njih se dokopa moći.
Liči pomalo na radnju filma Hateful Eight, gomila ološa osuđenih okolnostima da dele prostor i vazduh, i onda gledaš korak po korak kako jedni druge pokušavaju da prevare. Samo što bi u slučaju SFRJ bilo Hateful hundred, ili možda čak i Hateful thousand. Sto bitangi na nekoliko strana koji gledaju kako da smaknu jedni druge, jednog po jednog.
Fascinantni su ovdašnji narodi, to je sigurno.
www.vreme.com
