Da, a i komentari su mu ponekad diskutabilni.
No, to ne umanjuje Tamov prodor na američko tržište.
Autobuska industrija SFRJ bila je prilično moćna i u jednom dugom periodu, što uz licence, što uz sopstvene ideje, stvarala vrlo moćna vozila. Pola Afrike se vozilo u dubravama na kamionskim šasijama (motor napred), a mogu da zamislim kako su se Poljaci sedamdesetih i početkom osamdesetih oduševljavali sanosima (od s14, preko s314 do s415) posle njihovih jelčeva (šteta je jedino što su im tamo ugrađivani baš ti motori).
Pravljeni su autobusi u Ljubljani, Zagrebu, Novom Sadu, Skoplju uz učestvovanje industrije cele zemlje. I sa toliko proizvođača i toliko filozofija proizvodnje autobusa, tržište je bilo potpuno pokriveno u svim segmentima. Jedino nam je tokom sedamdesetih nedostajao visokoturistički autobus, što je nadoknađavano uvozom setri i neoplana, a kasnije, sa osnaživanjem prevoznika i vanhoolova.
Kad u Skoplju osvoje proizvodnju s315.21, a u Zagrebu dubrave 1427 i 28 (na istoj osnovi, licencno O303), delimično je i ta rupa bila popunjena.
Svima je nedostajao kapacitetniji motor i to je nadoknađivano uvozom, mada je Famos na postojeći 10l linijski motor dodao turbinu i riječku pumpu.
Onda se država raspala i nijedan proizvođač nije opstao. Pre ili kasnije, svi su nestali. Šteta. Bila jednom jedna zemlja!