Mene, kao i preostale iz generacije beogradske urbane alternative osamdesetih godina, pogodila je vest da je otišao Jela.
Odlazak Miladina Jeličića Jele
U krugovima o kojima govorim, on je predstavljao javnu osobu par excellence, pre svega zbog otvorenosti svog karaktera, ali i poziva fotografa. Bio je pravi urbani lik, koji u jednom trenutku postaje zaista živeća legenda (uprkos trenutnoj inflaciji pojmova) jednog duha mesta, u njegovom vrhuncu i opadanju. Beograd tada, u inat rigidnom sistemu, ali i prema nekim neizbežnim aksiomima koji se pripisuju metropolama, itekako je negovao duh otpora/kreativnosti. Postojale su adrese, čistilišta za energije i ideje, gde bi se punile baterije i iskazivalo jedinstvo u različitosti. Njegova je bila veoma posećena.
Verujem da Jela ne bi imao ništa protiv, što govorim iz lične perspektive i delim ovo s vama. Iz prostog razloga, da bi ostalo zabelaženo.
U maju ove godine, kada smo se poslednji put sreli, ovekovečio je izložbu jednog od nas iz onovremenske umetničke grupe T-F, koja se srela posle 30 godina rasutosti u dijaspori. Neverovatno može da vam zvuči, ali postoje vremena i mesta, koja u sticaju ludih okolnosti, umeju da proizvedu hemiju koja nema rok trajanja. Beograd je bio jedno takvo mesto, a Jela njegovo obeležje.
I najzad, da bih dočarao delić atmosfere vremena o kojem govorim, prilažem video izložbe dvojice likova sa ove fotke, u galeriji SKC, godine 1990.
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=sU0RLH0IkeU[/youtube]