Kao što smo već konstatovali u drugoj polovini XIX veka donji delovi Vračara su bili močvarni. Bara je bilo na sve strane. A, gde ima bara, ima i pataka. E, baš su tu beogradski varošani dolazili u lov na pernatu divljač.
Vlasnik ovog zemljišta je bio sin predsednika srpskog parlamenta Stojana Simića, pa su čitav ovaj kraj zvali Simića majur. Znači i tada su sinovi političara imali od čega da žive.
Tu sad stupa na scenu naš junak Frensis Harford Makenzi. Frenki je bio Škot, poslovan čovek i službenik engleske ambasade u Beogradu. Bio je veliki prijatelj Srba i gajio neskrivene simpatije prema našem gradu. Njegov prijatelj, srpski ministar spoljnih poslova Čedomilj Mijatović je o njemu napisao da je bio „najljubazniji, najpobožniji, najispravniji i najmilosrdniji među ljudima“. Pomagao je udovice i siročad palih srpskih vojnika. Uz to je bio imućan i obrazovan. Pa, ko ne bi poželeo takvog čoveka. Za vreme svog boravka u Beogradu družio se sa mnogim značajnim ljudima, a uticaj koji je imao u društvu je bio ogroman.
Pun entuzijazma, sposoban i radan kakav je bio, on je 1879. godine od tatinog sina kupio zemljište za 7.500 dukata. To su za ono vreme bile poprilične pare i izgleda da se naš Frensis u toj priči nije pokazao kao Škot. Bio je mnogo galantniji. Naravno i pametniji. Pa, nije kupio zemlju da bi lovio patke. Takva rabota bi bila preskupa. Zemljište je prvo isušio, onda ga isparcelisao a zatim prodavao.
U ovom poslu mu se pridružio i američki konzul, izvesni Edvard Maksvel Grant. Gospodin Grant je negde u današnjoj Njegoševoj ulici podigao kuću. I dan danas se jedan deo Englezovca naziva Grantovac. Neki doduše navode još jednu teoriju koja kaže da je ovaj deo dobio ime po austrougarskoj grofovskoj porodici Grant koja je tu negde imala posed. Ipak ono što se danas zna, upućuje na zaključak da je ispravnije mišljenje o prvom englesko-američkom dvojcu bez kormilara.
Elem, čini se da su ova dvojica u našoj priči veoma lepo prošla. No, da se ne bavimo ogovaranjima dva davno preminula neimara naše opštine, nego da kažemo i ono pozitivno što su uradili. Naime parcelisanje je bilo tako da nije moglo da dođe do divlje gradnje, kao što se to dešava danas. Jedan od Frenkijevih uslova je bio da građevine budu od čvrste građe. To je valjda pomoglo da mi sami ne podižemo naše šatore i kolibe od blata i pruća kakve su tada bile u modi, a kako se danas gradi čini mi se da se ta moda još nije prošla. Naš Frenki je imao još poneke uslove. Naime Makenzi je bio nazaren, što znači da je bio pobožan i da je prihvatao strogi hrišćanski moral koji propagira život bez poroka. Kako je to bilo vreme kada se droga nije ni pojavila, prostitucija bila skrivena, a istopolni se još nisu gađali, spisak poroka je sveden na alkohol. Tako mu je jedan od uslova bio da oni koji kupuju placeve nisu skloni prekomernoj upotrebi alkoholnih pića. Kako je pod takvim uslovima uopšte uspeo da proda svoje parcele, danas nije jasno ni nama ni čitavoj stručnoj javnosti. Svi vrlo dobro znamo da kod nas nema onih koji ne piju, a čuo sam da je tada stanje po tom pitanju bilo mnogo gore.
Deo zemlje je ostavio za sebe i podigao kuću u dobrotvorne svrhe, koju je nazvao
Salom mira. U njenom komšiluku na uglu današnje ulice kralja Milana i trga su nikle još neke zgradice u kojima su, gle čuda otvorene gradske kafane
Tri seljaka i
Rudničanin, koje su srušene pre i u toku Drugog svetskog rata. Makenzijeva kuća je 1910. pretvorena u
Socijalistički narodni doma posle Prvog svetskog rata, izgleda u inat svom ktitoru, od nje je napravljena kafana.
Od tih par zgrada i kafana je stvoren gradski trg poznat kao
Slavija.
