Šta je novo?

Google i Beograd

[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=894904#p894904:iyxm7v6d je napisao(la):
Babyaardvark » Ned Okt 31, 2021 6:12 am[/url]":iyxm7v6d]Ja sam uradio: Suggest an edit/change name or other details na "park Banovo brdo". Verujem da bi Google brze reagovao kad bi stigla takva sugestija sa par IP adresa
Odradio sam i ja isto. S obzirom na to da sam lokalni vodič 7. nivoa, nadam se da će se brzo potruditi da izmene ovi glupost. :lol:
 
Ima li nekakve koristi od toga? I ja sam tamo popunio iz dosade, posto me prate debili i sad sam cetvrti nivo :laugh:
 
CavernousSpottedChuckwalla-small.gif
 
Vraceno je i ime Spomeniku palim borcima Cukarice.
 
Стари, оригинални назив за Врачар око Славије. Мислим да се месна заједница тако зове званично. Да ли то значи да су укинули Vračar historical? :D
 
Енглезовац је само топоним/кварт, није МЗ. тај појас ту се дели на три месне заједнице: Цветни трг, Западни Врачар (који припада Савском венцу) и Неимару
 
I ja čujem prvi put, moradoh izguglati informacije da se obrazujem. :)

Kao što smo već konstatovali u drugoj polovini XIX veka donji delovi Vračara su bili močvarni. Bara je bilo na sve strane. A, gde ima bara, ima i pataka. E, baš su tu beogradski varošani dolazili u lov na pernatu divljač.
Vlasnik ovog zemljišta je bio sin predsednika srpskog parlamenta Stojana Simića, pa su čitav ovaj kraj zvali Simića majur. Znači i tada su sinovi političara imali od čega da žive.

Tu sad stupa na scenu naš junak Frensis Harford Makenzi. Frenki je bio Škot, poslovan čovek i službenik engleske ambasade u Beogradu. Bio je veliki prijatelj Srba i gajio neskrivene simpatije prema našem gradu. Njegov prijatelj, srpski ministar spoljnih poslova Čedomilj Mijatović je o njemu napisao da je bio „najljubazniji, najpobožniji, najispravniji i najmilosrdniji među ljudima“. Pomagao je udovice i siročad palih srpskih vojnika. Uz to je bio imućan i obrazovan. Pa, ko ne bi poželeo takvog čoveka. Za vreme svog boravka u Beogradu družio se sa mnogim značajnim ljudima, a uticaj koji je imao u društvu je bio ogroman.

Pun entuzijazma, sposoban i radan kakav je bio, on je 1879. godine od tatinog sina kupio zemljište za 7.500 dukata. To su za ono vreme bile poprilične pare i izgleda da se naš Frensis u toj priči nije pokazao kao Škot.
Bio je mnogo galantniji. Naravno i pametniji. Pa, nije kupio zemlju da bi lovio patke. Takva rabota bi bila preskupa. Zemljište je prvo isušio, onda ga isparcelisao a zatim prodavao. U ovom poslu mu se pridružio i američki konzul, izvesni Edvard Maksvel Grant. Gospodin Grant je negde u današnjoj Njegoševoj ulici podigao kuću. I dan danas se jedan deo Englezovca naziva Grantovac. Neki doduše navode još jednu teoriju koja kaže da je ovaj deo dobio ime po austrougarskoj grofovskoj porodici Grant koja je tu negde imala posed. Ipak ono što se danas zna, upućuje na zaključak da je ispravnije mišljenje o prvom englesko-američkom dvojcu bez kormilara.

Elem, čini se da su ova dvojica u našoj priči veoma lepo prošla. No, da se ne bavimo ogovaranjima dva davno preminula neimara naše opštine, nego da kažemo i ono pozitivno što su uradili. Naime parcelisanje je bilo tako da nije moglo da dođe do divlje gradnje, kao što se to dešava danas. Jedan od Frenkijevih uslova je bio da građevine budu od čvrste građe. To je valjda pomoglo da mi sami ne podižemo naše šatore i kolibe od blata i pruća kakve su tada bile u modi, a kako se danas gradi čini mi se da se ta moda još nije prošla. Naš Frenki je imao još poneke uslove. Naime Makenzi je bio nazaren, što znači da je bio pobožan i da je prihvatao strogi hrišćanski moral koji propagira život bez poroka. Kako je to bilo vreme kada se droga nije ni pojavila, prostitucija bila skrivena, a istopolni se još nisu gađali, spisak poroka je sveden na alkohol. Tako mu je jedan od uslova bio da oni koji kupuju placeve nisu skloni prekomernoj upotrebi alkoholnih pića. Kako je pod takvim uslovima uopšte uspeo da proda svoje parcele, danas nije jasno ni nama ni čitavoj stručnoj javnosti. Svi vrlo dobro znamo da kod nas nema onih koji ne piju, a čuo sam da je tada stanje po tom pitanju bilo mnogo gore.
Deo zemlje je ostavio za sebe i podigao kuću u dobrotvorne svrhe, koju je nazvao Salom mira. U njenom komšiluku na uglu današnje ulice kralja Milana i trga su nikle još neke zgradice u kojima su, gle čuda otvorene gradske kafane Tri seljaka i Rudničanin, koje su srušene pre i u toku Drugog svetskog rata. Makenzijeva kuća je 1910. pretvorena u Socijalistički narodni doma posle Prvog svetskog rata, izgleda u inat svom ktitoru, od nje je napravljena kafana.
Od tih par zgrada i kafana je stvoren gradski trg poznat kao Slavija.

Kao što svaki trg, svakog grada na svetu ima neku karakterističnu građevinu tako je i naša Slavija dobila svoju. Gradovi imaju kule, kapije, tornjeve i druga arhitektonska dela. Ali kula, toranj ili kapija su prevaziđeni. Mnogi gradovi ih imaju. Mi imamo nešto što nema niko. To je rupa. Naime, predratni veletrgovac Vlada Mitić je kupio zemljište između današnje Beogradske i ulice Kralja Milana i iskopao rupčagu da bi udario temelje za još jednu svoju robnu kuću. Ali došao je rat, posle njega komunisti koji su oteli sve od Mitića. Ostala je samo rupa i postala jedan od simbola, ne samo Vračara, već i čitavog Beograda. Rupa je stajala par decenija a onda su se urbanisti dosetili da bi umesto jame, po kojoj je u vreme letnjih kiša mogao da pluta Titanik, možda bilo pametnije nešto napraviti. Bar parkić. Rupa je zatrpana, trava posađena, a na sred parka je bio napravljen sunčani sat. Tako smo izgubili jedan naš simbol - rupu (po Mitiću, u narodu poznatu i kao Mitićevu rupu). Ipak, vreme se pobrinulo da nam simbol vrati. Devedesetih godina XX veka čuvena srpska majka Dafina Milanović je kupila ovo zemljište i počela da gradi banku. Naravno, da bi postavila temelje prvo je morala da iskopa rupu. Kada je iskopala dovoljno duboku, i izvarala sve koje je mogla da izvara, naglo je propala. Ne u rupu nego u poslovnom smislu. Rupa je ostala. Veća, dublja i lepša nego ikada, opet je krasila najveći trg naše prestonice. Onda su je kao u stara dobra vremena iznova ogradili zelenom limenom ogradom, umesto da je otvore za posetioce, da joj se svi dive. Iza ograde su se ponovo zapatili pacovi, gušteri, zmije a bilo je i omiljeno stecište svih onih koji nisu imali stecište. U prvoj polovini XXI veka rupa je još jednom zatrpana. Nikao je još jedan park, doduše znatno lepši od prethodnog. Danas se čeka šta će se desiti sa ovim delom Slavije. Možda opet neko iskopa rupu. I to je neki simbol.
Ali vratimo se priči. Nakon Drugog svetskog rata je neko pametno zaključio da bi na Slaviji mogao da se sahrani otac srpskog komunizma Dimitrije Tucović. Nije bio problem što je možda malo glupo da na centru najvažnijeg skvera u gradu bude grob, nego je veći problem bio što je pokojni Dimitrije već bio sahranjen. Dimitrije je kao rezervni kapetan srpske vojske poginuo u Kolubarskoj bici 1914. godine i sahranjen je od strane svojih saboraca na Vračjem brdu pored Lazarevca. Tadašnji umni ljudi su ga preneli na Slaviju, a iznad njega postavili bistu sa njegovim likom. Od tada se i čitav trg zvanično nazivao Trg Dimitrija Tucovića. Nezvanično je ostalo Slavija

Posle Drugog svetskog rata na mestu Makenzijeve kuće se nalazio čuveni beogradski bioskop Slavija.
To je bio onaj bioskop u kome su generacije beogradskih pubertetlija (među kojima su bili i tvorci ovog bloga) sticali prva znanja iz oblasti seksualnog obrazovanja i vaspitanja.
Glavna zvezda ovih filmova je bila neprevaziđena i sada već pokojna Silvija Kristl, glumica čija je čulnost i erotični pogled budio u muškom svetu veće reakcije nego sve scene svih današnjih xxx filmova. Ne treba da vam napominjem da su u to vreme i najslobodnije scene mogle da se prikazuju u školskom programu sa natpisom preporučljivo za sve uzraste, kao Diznijevi crtaći. I pored potpuno benignih i ni za koga opasnih ili vulgarnih scena izgled ove senzualne žene neverovatnog seksipila je razgaljivao srca, budio fantazije i razgorevao maštu muškog dela gledateljstva koji je uživao u svakoj njenoj ulozi u čuvenom serijalu Emanuela.
Sada je tu gradski parking. Ulica koja se danas kreće od Slavije prema Čuburi nosi naziv Makenzijeva. I čitav ovaj kraj je po njemu dobio ime Englezovac, a jedan njegov deo i po njegovom ortaku Grantu (deo uokviren ulicama Njegoševom, Molerovom i Koče Kapetana).
Tako smo dobili Englezovac a trebalo je dadobijemo Škotskovac. Nama je bilo svejedno. Englez ili Škot. To je za nas isto.
I još nešto za kraj. Makenzi je uspeo da nam sredi jedan deo grada, jer je na vreme počeo. Uspeo je da nas parcelisanjem zemljišta spreči da počnemo da gradimo kao što na žalost umemo. Makenzijeva ulica kao i deo oko nje je ostao urban. Do sledeće prilike.
U drugim naumima ne znam baš koliko je uspeo. Stariji ljudi se sećaju vremena kada je duž ove ulice sve od Slavije pa do Čubure bilo načičkano preko dvadeset kafana od kojih su mnoge bile sa živom svirkom. Poslednja u nizu se zvala Priština, pa je čak i tramvaj na liniji 1a koji je nekad ovde prolazio od milja nazvan Prištevac.
Ili su Makenzija prevarili ili su deca onih koji su po strogim pravilima ovog škotskog nazarena kupili parcele postala alkoholičari.
 
Google od marta kreće sa ponovnim snimanjem i obnavljanjem Google Street View-a u zemljama u regionu.
Na spisku su Slovenija, Mađarska, Rumunija, Bugarska i Grčka.
Zanimljiva stvar je da su u Grčkoj snimali letos prošle godine, da bi se ponovo vratili ove i osvežili ulice, međutim fascinirala me je Bugarska gde je su bili 2018, 2019, 2021, a ponavljaju snimanje i ove godine.
Za sada nema naznaka da će se snimati u Srbiji, rekao bih da je do zemalja EU, međutim na spisku nije ni Hrvatska kao članica iste.

Trebalo bi definitivno odraditi snimanje još jednom, jer posle 2015, značajnije ulice, saobraćajnice i objekti su promenjeni, a takođe su izgrađeni i novi putevi, kompleksi itd.
 
Hrvatska je snimana pre dve-tri godine, ali iz nekog razloga snimci još nisu okačeni.
 
Vrlo ambiciozno, ali mi se cini da ove mape nece dobro ostariti.
 
Google Earth satelitski snimak za Beograd (desktop verzija, ne beskorisna aplikacija) je ponovo ažuriran, ovaj put za 3/2020. Više ne stavljaju tačan datum snimka, nego samo mesec kada je snimljeno.
 
Jel se meni nešto čini ili je pre veći deo Beograda imao 3D mape? Ubeđen sam recimo da je leva obala Dunava imala 3D mape.
 
Vrh