Ko je bio na izložbi o Nikoli Dobroviću u galeriji SANU, moga je da vidi na jednom mestu i njegove predratne projekte privatnih vila i kuća.
Jasno se moglo videti da su posleratni "veliki" projekti poput Instituta u Igalu i Generalštaba/SSNO u Beogradu - dalji razvoj, kulminacija aritektonskog izraza koji je on gajio tokom cele karijere.
E sad, to što nešto izgleda bolje i prihvaćenije u obliku nekog manjeg objekta, a uopšte ne izgleda tako u formi velike poslovne ili javne zgrade, može biti tema za raspravu, ali, ovde se ne radi o "komunističkim zgradama" (jer je arhitekta slične stvari projektovao i pre rata, i to za bogataše, ali u manjim gabaritima) - pre bih rekao da se radi o specifičnom izrazu jednog stvaraoca koji je, zbog epohe u kojoj je realizovan i zbog naručioca i korisnika objekata, po realizaciji identifikovan i povezan u javnosti sa tom ideologijom, ali bez ikakve namere autora (mislim da samo hteo da bude "moderan" i da "ostavi svoj trag").
Mislim da su i on i drugi, u toj svojoj želji da postignu jedno, u svesti običnih laika postigli sasvim suprotan utisak, doživljaj i reakciju od nameravanog - baš ono što mnogi danas nazivaju "komunistička arhitektura".