Prvi izveštaji o neplaćanju karata pojavljuju se u novinama s kraja pedesetih godina i tokom šezdesetih. Otvoreno odbijanje da se kupi karta pominjano je u kontekstu maloletničkih i mladalačkih bandi. Tako je Matija Bećković u svom opisu jednog ‘tinejdžerskog šerifa’ pomenuo da pripadnici ovih bandi ne plaćaju karte u tramvaju, a da ih se kondukteri plaše jer nose skakavce i sekirice. U ovo vreme dolazi do slabljenja kontrole nad tinejdžerima i na globalnom nivou. Zanimljivo je da se primedbe na gradski prevoz i tretman studenata u njemu javljaju među zahtevima šezdesetosmaša. Ovo pokazuje postepeni porast očekivanja od institucija društva, pa i od javnog prevoza. Ipak, sve dok je kvalitet usluga držao korak, poverenje u GSP je bilo srazmerno visoko. To najbolje pokazuje uvođenje mašina za poništavanje karata, koje je započelo 1975. godine, a završeno 1978. godine, od kada više nije bilo konduktera. Najvidljiviji simbol institucionalne kontrole je nestao, ali se to nije odrazilo na kupovinu karata. Doduše, ljudi su uglavnom dobijali markice od preduzeća, jer su one bile neoporezovane, pa su ih firme koristile kao neku vrstu socijalnog davanja. Krajem osamdesetih godina, procene su govorile da ima ne više od 7 odsto putnika bez karte.
Tokom te decenije uveden je samodoprinos, sakupljan od 1982. do 1989. godine, kojim je trebalo da se poboljša stanje gradskog prevoza. Na kraju tog perioda, broj vozila je dostigao 1200, skoro jedno na 1000 stanovnika.
Da ne zadrzavamo kviz vise, pogodio si godinu uvodjenja, tako da si ti na redu.