Ma jasno. Ali koliki je Japan a kolika je Srbija... ima nas šaka jada a gde god krenem i gde god se okrenem, sve zbijeno, sve stresno, toplo (od gužve), zagušljivo, haotično...
Izađem na ulicu - haos i gužva. Čak i ako negde nema buke, ima sigurno gužve i prepreka (recimo ulice po Vračaru)
Popnem se na trotoar - ""bašte""" i divlji prodavci
Uđem u Maksi - haos i gužva
Uđem u poštu - haos, gužva i jedva se diše
Uđem u prevoz - haos, gužva i jedva se diše
Prođem kroz neki deo grada gde nisam bio tipa godinu dana - sve izbombardovano zgradama i klaustrofobično
Naravno, neke od tih situacija su rezervisane samo za tri najveća grada ali neke druge navike i sklonost ka "življenju kao skot" primećujem i širom ostatka Srbije. Čak i kad u selima uđem u lokalni market, poštu ili medicinsku ustanovu, sve nekako zbijeno, tesno, natrpano... Preskačeš ovo, izbegavaš ono, mimoilaziš se sa ljudima...
Čak i tamo gde je takoreći kolko tolko uređeno (npr nema divlje parkiranih vozila i uzurpacije javnih površina) isto se oseća ta neka zbijenost i gužva, kao da ljudi instinktivno teže ka faveli u mahali.
Npr u Smederevu prilaz do autobuske stanice ko kroz neku indijsku favelu, autobus se izvija i snalazi kroz ulice iz 19. veka. U kojima postoji i legalno parkiranje na kolovozu, umesto da budu čiste i prohodne. Ne mogu 50 godina da prošire i pročiste te prilaze ili da prosto izmeste stanicu.
Duž Srpskih puteva marketi uz samu ivicu puta, sa šljunkom ili propalim betonom umesto trotoara. Kiosci glomazni i ogromni, često posađeni gde im mesto nije. Čak i legalni parkinzi tesni, nelogični i nepropisni (nestandardni). Divlji parkinzi još gori. Stajališta zbijena i sramotno mala. Trotoari uski. Stazice uske. Stepenice uske. Itd...
Ovako mnogi Srbi žive, parkiraju, koračaju, kupuju, idu negde... a mnogima je to okej tako.
Mnogo me smara to, ta srpska ljubav i navika ka zbijanju i haosu. I svake godine mi sve više bode oči, jer znam da nas je svake sledeće godine manje za još 60.000 a opet mi je osećaj kao da sam u Indoneziji...
