bigvlada
Advanced
NAŠA PRIČA - Lokalne vlasti podstiču razvoj buvljaka i „šarenih“ pijaca iako često prerastu u simbol crnog tržišta
Milijarde za koje država ne zna
Autor: M. N. Stevanović
Beograd - Iako termin „buvlja pijaca“ označava mesto gde se po niskim cenama prodaje korišćena roba, u srpskoj ekonomskoj terminologiji za taj pojam vezuje se prodaja robe bez porekla, koja potiče ili iz švercerskih kanala ili iz domaće sive proizvodnje. Stručnjaci se slažu u oceni da crno tržište razara ekonomiju svake zemlje, kao i da je kod nas poprimilo dramatične razmere jer je udeo neregistrovanih tokova robe i novca premašio polovinu bruto društvenog proizvoda.
Značajan deo opštinskih budžeta popunjava se od nadoknade za zakup tezgi na zelenim i buvljim pijacama i to je glavni razlog što lokalne vlasti podržavaju taj vid trgovine, a država ne preduzima energične mere u borbi protiv sive ekonomije. Svojevrstan apsurd je i da opštine, gde je taj vid „poslovanja“ razvijeniji, same izdvajaju i opremaju posebne lokacije za prodaju roba iz sive zone. Tako je recimo u Zapadnoj Srbiji jedan predsednik opštine organizovao svečano otvaranje novog buvljaka, sa sve muzikom i prigodnim govorom.
U Srbiji oko 150 lokalnih javnih preduzeća gazduje sa nešto više od 400 pijaca na kojima je više od 50.000 tezgi. Iako u to ulazi i oko 40 „specijalizovanih“ buvljaka, roba široke potrošnje, najčešće tekstil, tehnika, prehrana ili konditorski proizvodi, prodaje se i na velikom broju tezgi na zelenim i mešovitim pijacama, posebno u gradovima gde nema izdvojenih robnih pijaca. Izuzetak je Beograd, gde postoji „Otvoreni tržni centar“ na Novom Beogradu, ali se isti asortiman nudi i na tezgama na svakoj od 33 gradske pijace, gde taj deo često zauzima i dominantinji prostor od onog koji su zaposeli poljoprivrednici. Istina je da se toliki broj tezgi namenjenih prodaji roba široke potrošnje u podacima mnogih pijaca, i u prestonici i u unutrašnjosti, ne vidi, ali je javna tajna da su neke od prodajnih mesta zakupili poljoprivrednici sa dokazom da poseduju zemlju, ali su potom tako dobijene tezge iznajmili preprodavcima (koje za sada niko ne svrstava u grupu koja bi trebalo da podleže fiskalizaciji) ili trgovcima robom široke potrošnje. Ni jedno od tih prodajnih mesta ne ispunjava zakonom propisane tehničke uslove koje svaka prodavnica mora da ispoštuje kako bi od nadležnih inspekcija dobila dozvole za rad, a nedavno najavljena kontrola izdavanja fiskalnih računa (takođe zakonom propisana obaveza za samostalne trgovinske radnje, kako je većina prodavaca i registrovana) izazvala je pravu buru protesta među zakupcima tezgi. Oni pokušavaju da u javnosti plasiraju imidž sloja radnika koji je tokom tranzicije ostao bez posla i kome je to jedini izvor zarade. Brojke, međutim, otkrivaju i drugu stranu medalje.
Ako svaka od oko 30.000 tezgi, koliko se procenjuje da na buvljim i mešovitim pijacama radi sa robom široke potrošnje, napravi dnevni pazar od samo 50 evra, ili mesečni od 1.250 evra (za 25 radnih dana), dolazimo do prometa koji premašuje 37,5 miliona mesečno ili 450 miliona evra godišnje, na koje nije plaćen ni dinar poreza. Brojke vrtoglavo rastu kada se u priču uključi i promet od veleprodaje, a veći buvljaci poput pančevačkog, novosadskog, niškog i novopazarskog pre svega tako funkcionišu. Pod pretpostavkom da svaka od 2.700 tezgi u Pančevu dnevno plasira robu u velikoprodaji za samo 200 evra (poznavaoci tvrde da je tu reč o pazarima koji se mere u hiljadama evra), samo na toj lokaciji promet dostiže pola miliona evra, ili 11 miliona mesečno odnosno 130 miliona evra godišnje. Kada se doda i promet iz maloprodaje, kao i deo koji realizuju prodavci van pijačnog placa, kao i lokali i ostale prateće delatnosti, samo na toj lokaciji godišnje se „obrne“ više od 200 miliona evra na koje nije plaćen porez (ili je to učinjeno na simboličan deo prometa), a u većini slučajeva ni carina za robe koje se dopremaju iz inostranstva. Ako se u priču uključi i promet na ostalim buvljacima i tome doda računica za vrednost maloprodaje, dolazi se do iznosa od oko milijardu evra godišnje, na koje nije plaćen porez. Pri tom, pančevački buvljak važi za jedan od komunalno najopremljenijih, a u javnom preduzeću Zelenilo, koje gazduje tom pijacom, tvrde da svaki zakupac ima urednu dokumentaciju o registraciji radnje i bar po jednog zaposlenog.
Sistem
Buvlje pijace su posebno zanimljive lokalnim vlastima jer pune kasu javnih komunalnih preduzeća, ali izvori Danasa tvrde da mnogo značajniji deo sredstava koji se na buvljacima obrće nije evidentiran i sliva se u privatne džepove kao „provizija“ za dodelu tezge na boljoj lokaciji ili za iznajmljivanje preko reda, kao i od okolnih lokala. Oko pijaca, naročito ako je buvljak organizovan kao posebno mesto, otvara se niz legalnih, polulegalnih, ali i prljavih poslova. Opštine uvećavaju prihod i od naplate parkinga u toj zoni, ali i od izdavanja lokacija za čitav spektar delatnosti koje su zainteresovane za mesto u prometnom delu grada. Tu se stacioniraju menjačnice, kladionice, pekare, kafane i niz drugih pratećih usluga u koje se uključuju, na većim pijacama, i javne kuće. Istovremeno, na tim lokacijama počinje da se formira i paralelno tržište novca jer najveći deo pazara prolazi kroz okolne menjačnice, koje fiskalne račune izdaju samo građanima kad se pojave na šalteru, ali glavni posao su im usluge koje pružaju prodavcima na buvljaku. Najveći deo tog prometa ni opštine više ne kontrolišu, a procenjuje se da godišnje, bez ikakve evidencije, samo iz ukupnog poslovanja u sivoj zoni, u Srbiji cirkuliše paralelni finansijski sistem „težak“ oko deset milijardi evra.
Bjelica: Buvljaci nisu naša budućnost
- Ne možemo da kontrolišemo koliko prometa ne prođe preko fiskalnih kasa niti da li je roba koju prodaju nabavljena legalno, ali u državne fondove mesečno se slije najmanje deset miliona dinara samo po osnovu doprinosa na zarade zaposlenih koji rade na buvljaku. Mesečno prihod JKP Zelenilo od zakupa tezgi iznosi oko 18 miliona dinara, dok se od okolnih radnji i lokala realizuje oko četiri miliona dinara. Sve tezge koje smo izdali u zakup dodeljene su na osnovu licitacije, a nadoknada se uplaćuje na račun, tako da ne postoji mogućnost manipulisanja tim novcem - kaže za Danas Danilo Bjelica, direktor JKP Zelenilo iz Pančeva i dodaje da priča o buvljim pijacama sigurno nije naša budućnost, ali da bi trebalo imati razumevanja za činjenicu da je Pančevo, kao i mnogi drugi, radnički grad u kome je taj vid delatnosti apsorbovao veliki deo tržišnog viška radne snage.
Izvor: Danas
http://www.danas.rs/vesti/ekonomija/milijarde_za_koje_drzava_ne_zna.4.html?news_id=174352
Milijarde za koje država ne zna
Autor: M. N. Stevanović
Beograd - Iako termin „buvlja pijaca“ označava mesto gde se po niskim cenama prodaje korišćena roba, u srpskoj ekonomskoj terminologiji za taj pojam vezuje se prodaja robe bez porekla, koja potiče ili iz švercerskih kanala ili iz domaće sive proizvodnje. Stručnjaci se slažu u oceni da crno tržište razara ekonomiju svake zemlje, kao i da je kod nas poprimilo dramatične razmere jer je udeo neregistrovanih tokova robe i novca premašio polovinu bruto društvenog proizvoda.
Značajan deo opštinskih budžeta popunjava se od nadoknade za zakup tezgi na zelenim i buvljim pijacama i to je glavni razlog što lokalne vlasti podržavaju taj vid trgovine, a država ne preduzima energične mere u borbi protiv sive ekonomije. Svojevrstan apsurd je i da opštine, gde je taj vid „poslovanja“ razvijeniji, same izdvajaju i opremaju posebne lokacije za prodaju roba iz sive zone. Tako je recimo u Zapadnoj Srbiji jedan predsednik opštine organizovao svečano otvaranje novog buvljaka, sa sve muzikom i prigodnim govorom.
U Srbiji oko 150 lokalnih javnih preduzeća gazduje sa nešto više od 400 pijaca na kojima je više od 50.000 tezgi. Iako u to ulazi i oko 40 „specijalizovanih“ buvljaka, roba široke potrošnje, najčešće tekstil, tehnika, prehrana ili konditorski proizvodi, prodaje se i na velikom broju tezgi na zelenim i mešovitim pijacama, posebno u gradovima gde nema izdvojenih robnih pijaca. Izuzetak je Beograd, gde postoji „Otvoreni tržni centar“ na Novom Beogradu, ali se isti asortiman nudi i na tezgama na svakoj od 33 gradske pijace, gde taj deo često zauzima i dominantinji prostor od onog koji su zaposeli poljoprivrednici. Istina je da se toliki broj tezgi namenjenih prodaji roba široke potrošnje u podacima mnogih pijaca, i u prestonici i u unutrašnjosti, ne vidi, ali je javna tajna da su neke od prodajnih mesta zakupili poljoprivrednici sa dokazom da poseduju zemlju, ali su potom tako dobijene tezge iznajmili preprodavcima (koje za sada niko ne svrstava u grupu koja bi trebalo da podleže fiskalizaciji) ili trgovcima robom široke potrošnje. Ni jedno od tih prodajnih mesta ne ispunjava zakonom propisane tehničke uslove koje svaka prodavnica mora da ispoštuje kako bi od nadležnih inspekcija dobila dozvole za rad, a nedavno najavljena kontrola izdavanja fiskalnih računa (takođe zakonom propisana obaveza za samostalne trgovinske radnje, kako je većina prodavaca i registrovana) izazvala je pravu buru protesta među zakupcima tezgi. Oni pokušavaju da u javnosti plasiraju imidž sloja radnika koji je tokom tranzicije ostao bez posla i kome je to jedini izvor zarade. Brojke, međutim, otkrivaju i drugu stranu medalje.
Ako svaka od oko 30.000 tezgi, koliko se procenjuje da na buvljim i mešovitim pijacama radi sa robom široke potrošnje, napravi dnevni pazar od samo 50 evra, ili mesečni od 1.250 evra (za 25 radnih dana), dolazimo do prometa koji premašuje 37,5 miliona mesečno ili 450 miliona evra godišnje, na koje nije plaćen ni dinar poreza. Brojke vrtoglavo rastu kada se u priču uključi i promet od veleprodaje, a veći buvljaci poput pančevačkog, novosadskog, niškog i novopazarskog pre svega tako funkcionišu. Pod pretpostavkom da svaka od 2.700 tezgi u Pančevu dnevno plasira robu u velikoprodaji za samo 200 evra (poznavaoci tvrde da je tu reč o pazarima koji se mere u hiljadama evra), samo na toj lokaciji promet dostiže pola miliona evra, ili 11 miliona mesečno odnosno 130 miliona evra godišnje. Kada se doda i promet iz maloprodaje, kao i deo koji realizuju prodavci van pijačnog placa, kao i lokali i ostale prateće delatnosti, samo na toj lokaciji godišnje se „obrne“ više od 200 miliona evra na koje nije plaćen porez (ili je to učinjeno na simboličan deo prometa), a u većini slučajeva ni carina za robe koje se dopremaju iz inostranstva. Ako se u priču uključi i promet na ostalim buvljacima i tome doda računica za vrednost maloprodaje, dolazi se do iznosa od oko milijardu evra godišnje, na koje nije plaćen porez. Pri tom, pančevački buvljak važi za jedan od komunalno najopremljenijih, a u javnom preduzeću Zelenilo, koje gazduje tom pijacom, tvrde da svaki zakupac ima urednu dokumentaciju o registraciji radnje i bar po jednog zaposlenog.
Sistem
Buvlje pijace su posebno zanimljive lokalnim vlastima jer pune kasu javnih komunalnih preduzeća, ali izvori Danasa tvrde da mnogo značajniji deo sredstava koji se na buvljacima obrće nije evidentiran i sliva se u privatne džepove kao „provizija“ za dodelu tezge na boljoj lokaciji ili za iznajmljivanje preko reda, kao i od okolnih lokala. Oko pijaca, naročito ako je buvljak organizovan kao posebno mesto, otvara se niz legalnih, polulegalnih, ali i prljavih poslova. Opštine uvećavaju prihod i od naplate parkinga u toj zoni, ali i od izdavanja lokacija za čitav spektar delatnosti koje su zainteresovane za mesto u prometnom delu grada. Tu se stacioniraju menjačnice, kladionice, pekare, kafane i niz drugih pratećih usluga u koje se uključuju, na većim pijacama, i javne kuće. Istovremeno, na tim lokacijama počinje da se formira i paralelno tržište novca jer najveći deo pazara prolazi kroz okolne menjačnice, koje fiskalne račune izdaju samo građanima kad se pojave na šalteru, ali glavni posao su im usluge koje pružaju prodavcima na buvljaku. Najveći deo tog prometa ni opštine više ne kontrolišu, a procenjuje se da godišnje, bez ikakve evidencije, samo iz ukupnog poslovanja u sivoj zoni, u Srbiji cirkuliše paralelni finansijski sistem „težak“ oko deset milijardi evra.
Bjelica: Buvljaci nisu naša budućnost
- Ne možemo da kontrolišemo koliko prometa ne prođe preko fiskalnih kasa niti da li je roba koju prodaju nabavljena legalno, ali u državne fondove mesečno se slije najmanje deset miliona dinara samo po osnovu doprinosa na zarade zaposlenih koji rade na buvljaku. Mesečno prihod JKP Zelenilo od zakupa tezgi iznosi oko 18 miliona dinara, dok se od okolnih radnji i lokala realizuje oko četiri miliona dinara. Sve tezge koje smo izdali u zakup dodeljene su na osnovu licitacije, a nadoknada se uplaćuje na račun, tako da ne postoji mogućnost manipulisanja tim novcem - kaže za Danas Danilo Bjelica, direktor JKP Zelenilo iz Pančeva i dodaje da priča o buvljim pijacama sigurno nije naša budućnost, ali da bi trebalo imati razumevanja za činjenicu da je Pančevo, kao i mnogi drugi, radnički grad u kome je taj vid delatnosti apsorbovao veliki deo tržišnog viška radne snage.
Izvor: Danas
http://www.danas.rs/vesti/ekonomija/milijarde_za_koje_drzava_ne_zna.4.html?news_id=174352
