Čudesan je bio ovaj nastup Amande Levit. U isti mah beskrajno informativan i iznenađujuće bogat emocijama, pružio nam je temeljan uvid u rad ove fine dame i njenog studija, te nas uputio u detalje projekta Beogradske filharmonije. I sama Amanda je na mene ostavila veoma ubedljiv utisak: ni traga od nadmenosti velike zvezde, u izvesnoj meri i introvertna (jedva je čekala da se skloni s bine), isijavala je iz nje velika ljubav prema poslu kojim se bavi, izuzetno znanje i predanost najsitnijem detalju, kao i duboko promišljanje o kontekstu i univerzumu, bio on deo mikro ili makrokosmosa.
Zato, čak i uz svu svest o opasnostima koje nosi naš politički usud, pa i baš uprkos njima, nipošto ne bismo smeli da propustimo priliku koja nam se nenadano ukazala. Ako se ispostavi da je država gluva i slepa za ovakav dragulj u nastajanju (koji bi i Beograd i čitavu zemlju značajno pomerio na lestvici značaja, makar za pedalj nas primakavši suštinski civilizovanom svetu), moralo bi se da krene stopama Ivana Tasovca: valjalo bi organizovati donatorsku konferenciju gde bi najbogatiji građani Srbije odista pokazali svoj patriotizam i značajnim prilozima pomogli da se ovo zdanje ovekoveči u prostoru i vremenu. Mišković, Kostić, Matijević, Cepter i ini ljudi od povelikog imetka bez naročitih problema bi skupa mogli da dosegnu pomenutu cifru od 350 miliona i tako, u duhu tradicije zadužbinarstva, ostave vanrednu dragocenost svome narodu. Evo, Kole (tačnije, njegov sin) je samo za svoju „Palatu nauke“ izdvojio 25 miliona – znači, nije teško biti fin prema budućnosti svoga roda.
Dok razmišljam o svemu na ovu temu, stalno mi u pamet dolazi primer iz Atine: tamo je Fondacija Stavrosa Nijarhosa, počivšeg prebogatog grčkog brodovlasnika, podigla po projektu Renca Pijana kulturni centar vredan gotovo milijardu dolara „na polzu grčkom narodu“. Ajte, domaći tajkuni, upišite se u istoriju na sličan način.
Zato, čak i uz svu svest o opasnostima koje nosi naš politički usud, pa i baš uprkos njima, nipošto ne bismo smeli da propustimo priliku koja nam se nenadano ukazala. Ako se ispostavi da je država gluva i slepa za ovakav dragulj u nastajanju (koji bi i Beograd i čitavu zemlju značajno pomerio na lestvici značaja, makar za pedalj nas primakavši suštinski civilizovanom svetu), moralo bi se da krene stopama Ivana Tasovca: valjalo bi organizovati donatorsku konferenciju gde bi najbogatiji građani Srbije odista pokazali svoj patriotizam i značajnim prilozima pomogli da se ovo zdanje ovekoveči u prostoru i vremenu. Mišković, Kostić, Matijević, Cepter i ini ljudi od povelikog imetka bez naročitih problema bi skupa mogli da dosegnu pomenutu cifru od 350 miliona i tako, u duhu tradicije zadužbinarstva, ostave vanrednu dragocenost svome narodu. Evo, Kole (tačnije, njegov sin) je samo za svoju „Palatu nauke“ izdvojio 25 miliona – znači, nije teško biti fin prema budućnosti svoga roda.
Dok razmišljam o svemu na ovu temu, stalno mi u pamet dolazi primer iz Atine: tamo je Fondacija Stavrosa Nijarhosa, počivšeg prebogatog grčkog brodovlasnika, podigla po projektu Renca Pijana kulturni centar vredan gotovo milijardu dolara „na polzu grčkom narodu“. Ajte, domaći tajkuni, upišite se u istoriju na sličan način.