Kacige - mislim da ne treba da budu obavezne, osim možda što kaže Dule, u međugradskoj vožnji
Prsluci - ne treba da budu obavezni
Katadiopteri i reflektujuća svetla - možda da bude obavezan makar onaj crveni pozadi, a možda i oni na točkovima. Ja imam taj pozadi, čisto da budem mirniji ako ikada vozim noću po neosvetljenom. A kad dođem na neko raskršće gde vozilo može da mi priđe s boka, naravno da prvo stajem i gledam glavom, pa tek onda krećem bajsem preko raskršća
Podizanje svesti - apsolutno sam za i mislim da osnovne principe ponašanja u saobraćaju (a podsetiću da se i pešačenje vodi kao saobraćaj) treba da bude nešto što se uči i usađuje čoveku još u osnovnoj školi.
Ali ne na način kako se uči u auto-školama, sa bubanjem napamet nekih znakova koji se u praksi ne postavljaju i ne praktikuju. Kao npr
ovaj i još neki koji se vide samo u katalogu i nigde više. Niti drvljenjem mozga sa onim
pitalicama o prednosti automobila u raskrsnici koje čak ni instruktori i Milan Vujanić ne bi umeli da reše.
To može da dođe kasnije, u auto-školi, koja ima svoje mesto i značaj da - po izboru - osposobi odraslog čoveka za upravljanje motornim vozilom u saobraćaju.
Ali ono što treba da bude obavezno, i da se uči još u osnovnoj školi, jesu neki najosnovniji principa i razmišljanja u saobraćaju. I to ne bubanjem znakova i zakona napamet, nego usađivanjem
elementarne saobraćajne logike još od malih nogu. Par primera:
1) Treba učiti decu da uvek budu svesna svog okruženja, i da znaju da čim izađu iz svog doma oni učestvuju u nekom saobraćaju, pa čak i pešačkom saobraćaju
2) Učiti ih da budu svesni da li nekad ometaju druge - Bilo da su u automobilu, na biciklu, ili čak i peške - da se sklone negde u stranu ako stoje na toku kretanja. U zadnje vreme je prava najezda debila koji stoje u autobusima nasred vrata i drugih koji stoje nasred uskih trotoara i uopšte ne shvataju da smetaju drugima i da treba da se sklone negde pa neka tamo ćaskaju i bleje do mile volje. Sve su to dokazi da ljudi imaju sve manje i manje svesnosti i logike u svakodnevnom funkcionisanju.
3) Dočarati deci od malih nogu šta znači inercija i masa u saobraćaju. Bilo simulatorima (evo
ovde jedan snimak edukacije u nekoj školi, ali u Hrvatskoj...) bilo edukativnim video prilozima. Neki videi mogu da budu
formata kao ovaj, gde se studiranjem videa jedne raskrsnice beleže i proučavaju dobre i loše prakse
u realnim situacijama u realnom svetu. A mogu da budu i
ovakvog formata, gde se u kontrolisanim uslovima na terenu pokazuje koliko se lako gubi kontrola nad vozilom i šta raditi i ne raditi.
Ali obavezno, ako se već nema para za mogućnosti i simulacije na terenu (bilo u vidu simulatora sudara bilo u vidu odlaska na poligon i posmatranja vozila) onda
videi moraju da budu interesantni i primamljivi klincima. Ljudi moraju da razumeju, kad se radi o klincima, džaba ti video koji je pedantan i naučan za Nobelovu nagradu, ako neće privući klinca i izazvati ushićenje kod njega. Oni najbolje uče i pamte kroz stvari koje uz edukaciju bude jake pozitivne emocije.
A gde naći vremena za sve te obuke o saobraćajnom ponašanju i logici? Prosto. Šutnuti Veronauku i Građansko vaspitanje iz mlađih razreda osnovne i popuniti te slotove predmetom koji bi se bavio samo saobraćajem. Što se tiče toga koliko razreda bi trajao, ne mogu napamet da kažem, to mora neko iz Ministarstva da proračuna. A gde naći sredstva za edukaciju? Po mogućstvu, postarati se da svaki klinac makar jednom bude odveden da vidi uživo onaj simulator sudara. Ako ni to nije moguće, jednostavno skinuti neki od 34954678 edukacionih videa o saobraćaju sa Youtuba, preko nasnimiti sinhronizaciju i naraciju na srpski, i puštati deci u školama, bilo na kompjuteru bilo na projektoru.