Ништа посебно паметно, само неке набацане мисли, везане за тему...
Ја сам још из психологије учио (мада је то било већ поодавно :/, неки од чланова форума би у то време били сврстани у сексуалне девијанте и перверзњаке
) да 4% људске популације постаје деструктивно већ самим чином рођења, кад први пут закмечи. У кризним временима проценат деструктивних особа се скоро дуплира, због окружења у коме се људска јединка налази. Дакле, Београд би по тој дефиницији требало да има око 100 хиљада потенцијалних кримоса, а Србија скоро пола милиона. Читава армија. Наравно, у том броју су и деца, жене, старци и они који због разноразних околности нису у прилици да реализују свој потенцијал.
Не бих желео да плашим ни себе ни колеге с форума, али Београд је самим законом великих бројева предодређен за све и свашта. Коле и Мрадуловић су лепо набројали разлоге због којих је криминал у порасту, а који би се можда могли сажети у једној тачки: у рушењу једног система вредности (помало перверзне комбинације социјалистичког и традиционалистичког) и неспособности да се успостави нови.
То што Београд, који је 60-их, 70-их, 80-их био екстремно безбедан, још увек није досегао размере класичног криминала карактеристичне за неке западне и источне метрополе може се објаснити "инерцијом" која кроз породицу, пријатеље, наставнике (такви су, какви су) код одређеног броја људи још увек успева да одржи реликте традиционалног. Међутим, ако се погледа степен корупције, злоупотреба, поткрадања на послу итд, схвата се да није у питању мање учешће олоша, већ је добар део "проблематичних" пронашао безболније канале за своју делатност. Мој ћале се стално чуди када чита новине: "Бре, одакле оволики број лопова? Сваки дан хапшења и стално ничу нови!"
Ја сам у вери и божјим заповестима изабрао да имам модел по коме се треба понашати у овом кратком периоду од првог плача до склапања очију, изабрао сам да постојање има смисла, да имам неку малецну улогу у том постојању, да постоји нешто што се не ради, да имам од кога и од чега да се плашим... Мислим искрено да је без Бога свет ништавило у коме је све дозвољено, у коме је императив искључиво задовољење сопствених апетита, у коме нема милости за друге, нити поштовање интереса других. Поштујем другачије декларативно опредељење агностика, уколико они у суштини деле вредности сличне мојим, али имам осећај да је без потпоре у вери много теже одолети искушењима.
Да моје филозофирање завршим једним примером. Када су се у пролеће 1989. преко студената на Тјенамену обрачунавали радикални и умерени реформатори у Кини (стаљинисти су већ били поражени), један од главних аргумената умерених био је да би се наглим отварањем "Кина расула као песак на ветру". Управо због опасности да се разори постојећи, пре него што се изгради нови систем вредности. Мудри отац нације Денг Сјаопинг тада је преломио. Стао је на страну партијског шефа Ху Јаобанга (кога је убрзо уклонио), а сменио њему лично дражег радикалног модернизатора премијера Џао Цијанга. Прва последица такве одлуке била је крв студената на Тјенамену. Друга последица - Кина која после две деценије постаје друга светска сила, држава од чијег напретка застаје дах.
